Radmila Trbojević

Čudo u Hrvatskoj

Gledam   tako  neko   veče  našeg     ministra  sigurnosti   Mektića   dolje  kod nekog  šeika (nešto  svi  žude   za  Dubaijem, Katarom  i   drugim   vrućim gradovima i zemljma), sav  nasmijan i   optimističan   da  prosto zrači,   i  pitam se da  li je  ikad pomislio da će baš  on   da   priča   sa  šeicima   o  borbi  protiv  terorizma,  odnosno da li zna koje relacije eventualno možda , ovi dolje imaju  sa istima?! Vjerovatno, on je došao tamo po drugom pitanju, samo on zna  zašto.

Evo i ministar  Crnadak  dobi  prolaznu ocjenu od neke  komisije,  bez obzira  što je mirno obišao ruševne i  memljive  DKP prostore širom  Evrope. Šta   ga briga, nije on u njima radio, ili spavao. Zeleno svjetlo je dobio, a što i ne  bi,  jer  nije   grijeh obići zemaljsku kuglu - ako ti se pruži  prilika. Šta je pri tome dobila BiH i da li je uopšte to imalo svrhu –ko ga pita ?!  Članovi  one,  prividno  ozbiljne  komisije, sigurno   su   ga    s v i   izljubili    po povratku  kući, toliko su svi bili benevoletni,  naročito  Ognjen veoma raspoložen  što dugo nije bio - osim  one  ironične opaske   čuvenog  buntovnika  Karamatića  sa putovnicom. Ministar  je po povratku  odmah  napao  Predsjednicu Vlade,  kao da se nisu ni vidjeli,  ni čuli nikada prije  – i   kao da  ne rade za istu zemlju -  a  s druge strane liste   djece,  kumova  ,rođaka , ljubavnica , sinovaca , tetaka i  strina  itd.  zaposlenih u MIP-u  i drugdje  ne treba objavljivati. Šta će nam to, samo   da se nasikramo. A sve je, ionako, bez veze.

Prije nekog  vremena  pomenuti  ministar Mektić   je  znao   biti  i   zabavan  na svojim seansama ispred   kamera ,   odnosno  svojim   intervjuima  znao  je da  nasmije  publiku, jer on je sve    samo   nije  suvoparni  političar  i   SDS,  čija    je   on perjanica, može  da mu zahvali   j er  je on  unio  neku posebnu živost  i   mušku  energiju  u   tu   učmalu,  godinama neprovjetrenu partiju  -  koja  se  kao neka   raspuštenica   nabacuje  drugim, manjim strankama,   a  ne poštuje  svoju   prepoznatljivu i  originalnu   tradiciju -  kako  to nije učinio  niko  prije njega.  Najmanje  Bosić  i Vukota,  a  Šarović i   nije nikada  bio fajter. Kako će  to djelovati na uspjeh na izborima-  to ćemo tek  da vidimo. Ja sam očekivala da se kandiduje za   sam  Vrh. Onako  drčan, u  trenerci, i sada  već  uz  podršku  onih dolje   šeika –  može  svašta  da   planira.  Naime,  sigurno  je  čuo da   oni    tamo  sijeku  ruku  za  krađu,   a  žene kamenuju  zbog  preljube. Pitanje je o  čemu sada misli. Nije dovoljno  uhapsiti,   zatvoriti  lopove, za krminalce  treba smisliti  nešto  još gore.   Treba  voditi   računa o  svakoj riječi,   jer ako on dođe na vlast, svašta  može biti.  Situacija   se  usložnjava, to je već sada jasno.

I   sve tako  nekako  do   sinoć, do čuvene skaske o konstitutivnosti naroda u BiH.  Ne znam šta mi bi,   ali ostadoh da gledam i slušam.

I  desi se tako  prof. Kurtćehajić,  taj  borac-  akademik, bez premca u Bošnjaka, taj  stegonoša  opstojnosti  Bošnjaka,  Bošnjaka, Bosanca, i  naravno Džej ... tj. Hercegovaca. Bila sam iskreno  zabrinuta za zdravlje poštovanog profesora, jer čovjek se toliko uzbudio da je počeo da se gubi  tražeći  historijsku  poveznicu  naroda   od  Kulina Bana,  „Načertanija„  spiskova,  godišnjaka arhiva, zakona  iz  1946,  1968,  pardon iz 1974, sve do Dejton- a- boreći se  lavovski  da    dokaže  da  nisu   Srbi   ono  što jesu, da  su   Hrvati ono  što  nisu, da su  Bošnjaci  ono  što   žele da budu i  tako ukrug. Ponavljanje onoga što je bezbroj puta rekao.

Do Visokog predstavnika, koji ništa ne poduzima, a ima sve ovlasti.  

Dakle,  opet isto. Priča  ista,  samo fali  „dobronamjerni“   Ramiz  Salkić da bi scena bila potpuna. Da li će  se,  za ime Boga,  ikada na  javnoj sceni  Bošnjaka pojaviti  neko  ko  ne hvata historijske  poveznice i  prohujale  vozove na  peronima  prošlosti,   gurajući   narod   da bježi   što dalje  od ovog prostora zajedničke nesreće -  a za  to nema nikakve potrebe. Problem je samo da Bošnjaci –Muslimani  prihvate da oni   jesu to što jesu, neka slobodno budu na to ponosni, neka ne vrijeđaju druge  zato što su oni nešto drugo,  neka  nikome ništa ne dokazuju neka  budu  sigurni   u sebe , neka  ne padaju u  vatru za  svaku nepravdu – pa ne čine se  nepravde samo njima -  tada  kada  počnu da uvažavaju   druge i  s njima se dogovaraju  bez  mržnje i  želje za osvetom, koja ih  strašno  muči,  kada prihvate  da postoje drugi, različiti  ljudi,  koji nisu svi ubice i zločinci,  koji su i prije  živjeli na  ovoj zemlji  - kad prestanu da traže pomoć od  stranih   sila  da ukrote, osude, ili  pobiju  ove  druge,  prema njima preostale zločince Srbe i Hrvate, kad   se    okrenu   o v o j   zajedničkoj  zemlji, kad,  dakle,  prihvate  realnost   da   ovdje   niko   neće da   ŽIVI  NA  SILU, ali  hoće uz  poštovanje  zakona  i  dogovor -  moći ćemo naprijed u Evropu  ZAJEDNO  -   ili   će   mrtvi,  uz   poštovanje  svih  nevino stradalih uz   naše   krvave   mitove  i    legende u  kojima   živimo  stotinama godina   -  živoj   djeci  i unucima  oduzeti  budućnost. 

U  tom  je  jedna  gledateljka  ove  pomenute emisije   vapajem pozvala  vladajuće  da se dozovu pameti  i da   jednom shvate “da je narod  gladan, da penzioneri umiru u tišini svojih domova, da nemaju za lijekove, da mala djeca umiru...Koga je  briga za konstitutivnost u ovoj situaciji“. Šta  treba da se  uradi da do promjene dođe? Ima  mnogo toga.

A, ko sam  ja   da savjetujem   savjetnike, koji   tamo   sjede  gdje sjede godinama  i  beru plate  višestruko veće od moje penzije i otpremnine desetorostruko  veće od  moje  - i  nastavljaju da rade ono što ne mogu da riješe.  Oni, dakle,  više nisu dio rješenja - oni su dio nerješivih problema. Kako nemaju toliko obraza da pogledaju u oči  istini. Ili je vrhovni moto današnjeg političkog anagažmana korist. I ništa više.  Stoga mi u BiH još nismo dorasli  hrvatskom  ČUDU.  Jedan ministar, mladi znanastvenik – demograf  dade ostavku. Kaže da neće da učestvuje u  onome za šta je  izabran, jer  to  nema izgleda  na uspjeh, mada mu  ne radi, ni žena, ni roditelji.  Javnost  bruji – pravi   preseden.   I  jeste to  za nas ovdje,   čudo neviđeno.

Okamenjeni   mi  čekamo promjene od  drugih. Naši, ovi  što  tako  mudro   ćute  i  oni,   što  i    kad  nešto  kažu – nerazgovjetno mumlaju i    samo   lupetaju  otrcane fraze – ostaće  na  svojim   mjestima..  Jer ostati  kad imaš  dobro mjesto i veliku platu , a ni za  šta  ne   odgovaraš  -  je,    naravno,  najsigurnije.  Neka  idu  oni  koju  tu   sreću  nemaju   - a    neće da   pitaju    NAS  kako  da  do  toga  dođu.  Koga   NAS?    E,  to  je već  drugo pitanje.   

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije.

 

Komentari
Twitter
Anketa

Ko je po vama obilježio tekuću godinu u BiH?

Rezultati ankete
Blog