Ova  rečenica  čuvenog Bajrona  mi je  povod da  kažem  kako  mi je   žao  današnje djece,   jer mislim da nisu srećna. Pogotovo mi je žao onih  koji,  tek  stasali za život  - shvataju u kakvom nesrećnom vremenu žive. Ili, tek što shvate, vrijeme je  isteklo i odnijelo ih u nepovrat.

Trenutak užasa. David. Tuga. Podignute pesnice. Možda.

Vratimo se temi teksta.

Imaju ova djeca sve - mada je  pitanje šta je to sve.  Jesu li to mobilni telefoni, markirane patike  i odjeća (kod nekih, naravno), kompjuteri, igrice? Dakle, imaju sve ono što pruža vrijeme u kojem  žive. Imaju  školu, ruksake  teške i po 15 kg, sveske debelih korica, po dva udžbenika za neke predmete, radnu  svesku, priručnike, divne pernice, blokove, pribor  za tehničko, za  fizičko, itd. Sada  s a m o  nemaju  vremena  za igru, nemaju šansu da se cijeli dan igraju napolju, na ulici, u nekom voćnjaku, da ih majka doziva samo kad im treba dati novu krišku domaćeg hljeba, namazanog mašću (dobro, može i pekmez od šljiva). Od telefona se ne odvajaju  satima – samuju, zatvaraju se u sebe i u sobe, žive u svijetu odvojenom od stvarnosti i prirode - sjede, četuju – pišu poruke prijateljima sa kojima bi mogli i  da se igraju. Simpatije se stiču telefonima, nema kontakata, a kad ih i ima – tada sjede zajedno, ali im oči zure u telefone i tablete. Svako drugo ili teće dijete ima skoliozu kičme.

Kako može dijete danas biti srećno kad nema vremena da se igra, kad ga bole leđa od knjiga koje nosi, a kad dođe kući mora učiti toliko da ga zaboli glava?

Dakle, tema o kojoj pišem je:

1. preopširno i često apsolutno s brda s dola kreirano  g r a d i v o ,  koje  se  uči  u  nižim razredima,  tj. u sadašnjoj  devetogodišnjoj školi. Roditelji ćute, plaćaju privatne časove  iz matematike i stranih jezika, ne zamjeraju se nastavnicima, jer oni, u suštini, i nisu krivi. I  tako to ide godinama. Svake godine neki novi udžbenik, sve naučniji, sve zlokobniji , sve udaljeniji od dječjih godina i njihovih stvarnih mogućnosti. Autori polaze od toga da djeca  nisu djeca, da su  postali  kompjuterske sveznalice, roboti, pametniji nego što  objektivno jesu, odnosno da su logičari bez premca, čak i oni u nižim  razredima. Treba samo uzeti  udžbenike pa pogledati šta uče. Na koga  su  se naše  pametne   autorske  glave ugledale? Na zapadne  programe?! Na propalu Bolonju! Njihovi srednjoškolci  jedva  da  znaju  gdje  je Grčka, a  recimo o Rumuniji ili Slovačkoj  pojma nemaju – dok našima puca glava od broja predmeta i gradiva koje moraju savladati. Zapadne zemlje, međutim, imaju dobru praksu, koju naši ne uzimaju u obzir niti o njoj razmišljaju. Tamo programe prilagođavaju uzrastu, ne umišljaju da su im djeca lumeni. Djecu lagano u p u ć u j u  u gradivo, dugo se služe igračkama, njeguju asocijativno  i funkcionalno učenje. Mi našu djecu guramo  da što prije osjete  t e ž i n u  učenja, tj. bubanja, da izgube volju i motive. Gore, negdje na Zapadu, djecu rano, još u vrtiću posmatraju, pišu opširne izvještaje za kasnije, upozoravaju na sklonosti. Tako znaju da neka imaju  smisla za matematiku, a neka  za društvene nauke - pa se kasnije  u školi ne muče teretom gradiva iz predmeta koji im ne idu. Napreduju u onome za šta imaju smisla i što će završiti. Tu  priča o  i z b o r u  onoga šta će  oni   kasnije dati društvu  dobija svoj pravi  smisao. I društvo tada  z n a   gdje  sazrijevaju  kadrovi  i  koje vrste, da tako uprošćeno kažem, te  će se njima obezbjeđivati radna mjesta. 

Mi nemamo ni sistem  ni pravila. Sada nama trebaju kuvari, pekari, časovničari, metalski radnici, itd. Mi pojma nemamo o tome kuda idemo i šta treba da radimo. Kao guske u magli. Novine uvodimo u programe obrazovanja – to je nesporno, ali te novine u programima nemaju utemeljenje u praksi, mi stalno nešto nadograđujemo, improviziramo, eksperimentišemo od slučaja do slučaja – drugim riječima mi odlučujemo da nešto mijenjamo tek kad su generacije upropaštene površnim obrazovanjem, bezbrojnim formulama, „bubanjem“ napamet, diplomama iza kojih nema g o d i n a         r e d o v n o g   studiranja, ili  naučnog rada te tako imamo hiperprodukciju  magistara doktora nauka koječega, stručnjaka koji, kada ih čujemo da o nekoj temi javno govore – ne možemo doći sebi da je taj neko  mogao izaći iz srednje škole neobrazovan , skoro pa nepismen. Dakle, prava  karikatura od intelektualca koji, međutim, politički poguran, može imati, recimo, u Beogradu, 5 (pet)stanova!  

Forma, papiri, statistike, evidencije, ispunjavanje norme – postale su svrha  rada i opsesija  za  nastavnike. Malo vremena ostaje za vježbe, u trci s vremenom propušta se najbitnije, veoma potrebna  interakcija   sa  nastavnikom  u veoma važnom  ponavljanju i utvrđivanju gradiva – što čuveni, petominutni kontrolni ne mogu, niti će zamijeniti.

2. U srednjoj školi borba da neko postane Vukovac – postaje (najčešće) bubanje  gradiva  napamet, s jedne strane, a s druge ,učenici  sada već shvataju da to u praksi  ne znači ništa, osim ponosa za roditelje, jer radna mjesta ne dobijaju najbolji (makar ne kao pravilo), nego oni koji su najbliže vladajućim partijama. Budući da to znaju i ptice na grani, ja vjerujem da neće baš mene uhvatiti za riječ u vezi sa tim - jer o tome bruje mediji godinama – bez ikakvog izgleda da se nešto promijeni. Možda čak ni ministar Malešević, mada mi on ne ulijeva neko posebno povjerenje, djeluje kao usporeni film/  nema uticaja na one likove, koji pišu  udžbenike, ko zna?! Možda su oni zasebni entiteti,  osobe koje mogu pisati šta hoće i kako hoće, možda je to etablirana, duboko u sistem  ugrađena,  nedodirljiva  grupa ljudi  –  koja  svoje pozicije  čuva  kao zmija noge.

Učenici (i nižih i viših razreda) se pravdaju da ne mogu da stignu tempo predavanja, što je velikim dijelom istina. Kasne, ne stižu  da nauče obimno gradivo, koje  se najvećim dijelom ponavlja, često nepotrebno iskomplikovano, otežano  nepotrebnim izrazima, za koje djeca nisu nikada čula, gdje se autori razmeću i nadmeću datumima, terminima, definicijama koje učenik m o r a  da „izbifla“  od riječi do riječi, zagonetkama,  rebusima, zamkama, klopkama koje ne mogu odgonetnuti ni roditelji, koji  su  završili ozbiljne  fakultete.

Za kraj evo primjera: matematika za 5.razred, zadatak glasi:  „Marko ima tačno toliko sestara koliko braće. Svaka njegova sestra ima dva puta  manje sestara nego Marko braće. Koliko braće i koliko sestara ima Marko? Koliko je djece ukupno?“  Matematičke  lumene  koji su  ovo smislili  pitam šta im  je bio c i lj.  Da djeca ostanu – ili da odustanu od borbe sa vjetrenjačama ovoga predmeta? Ovaj blog bio bi predugačak da napišem još neke primjere iz pomenute zbirke zadataka, kao onaj o proračunu površine bazena u obliku romba, itd., itd... Ili recimo, tekst iz  udžbenika srpskog jezika za neki niži razred, nije bitno koji, težak bi bio i za drugi razred gimnazije - o drugom padežu, koji se  zove genitiv (koga ili čega, o kome smo mi  samo to i  znali i nije nam  više  ni trebalo) – o kojem ima toliko  teksta da ni  ja, a  ni  neki pametni ljudi oko mene, nismo mogli zamisliti razlog zbog koga dijete  to treba da „nabuba“ napamet. Šta će   djetetu  s a g a o  genitivu, za ime Boga, pa  malo  li je što svako  malo uči  pjesmice bez  rime i nekog  posebnog  smisla, „uratke“  nekih  novih  pjesnika (bez zamjerke),  tek da bude nešto, što do sada nije bilo. Novo. Super. Pošaljimo Ćopića, Desanku, Popu, Vitezovića, Ršumovića  na  neku deponiju, u neki zapećak.

Ko je kriv? Šta će biti s nama sutra?

Koga briga.

Bitno je da mi izaberemo kandidate, one što imaju obezbjeđenu  budućnost u nekom od gradova  preko granice BiH, tek nekoliko stanova,  treba još   -   malo je  -  super načelnike  koji čekaju da  budu ministri,  ili  obratno,  one kojima žene zaradiše  silnu  imovinu  i  puno para, one  koji zapravo ni ne znaju šta sve imaju. Kakve veze oni imaju sa obrazovanjem, približavanjem evropskim standardima? Oni?  Nikakve, osim što evropsko obrazovanje njihova djeca stiču „tamo daleko“...

Ma, ne   u Srbiji! Dalje. Far, far away...

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije