Јарац Мудријаш

Само да презимимо

Зима `93. С муком изувам војничке чизме. Десетак дана раније доктор Шошић ме оперисао на Корану у оној згради која се од туге самозапалила прије неколико дана. По дану, да се не мора палити агрегат. Нафта се штеди за Кикинду и Бистрицу, тамо обитавају Оснивачи, срећа па им не треба анестетика, они се и од јефтиног вискија умију обалијестити. Доктор вели да никад раније није видио код некога тако младог са толико камена у тако завитланој жучи. Е мој докторе ђе си ти био кад сам ја био. Пет дана опоравка – „Биће то добро, само мораш пазити на храну“. Рат не може да чека, он није ордонанс стрпљења и враћам се на стражу. Десет дана једем бабин млади сир, само тога има од онога што смијем јести. Не могу да се сагињем, не вежем чизме, кад сједнем на шољу, неко мора доћи да ме подигне с ње. Истина и нема неког разлога за посјете ћенифи. Срећом мајка ми је медицинска сестра па ми сама превија рану. Не буни се што сам се вратио на линију, млада жена која је у пола године изгубила све сем јединца зна да ја не могу сједити нако. Куд би с мојим неиздржом у туђој кући? Рат је, ваља ратовати, биће времена и за друге активности, ко претекне зиму.

У трећој сам смјени са школским другом мог старог. Ја сам увијек ноћна, остало ми из Купара, тамо сам девет мјесеци давао ноћну стражу, дан је за купање, фудбал, лудило пошљедњих времена на нишану Зенги и осталих усташких домобрана. Сваку ноћ се сјети неке њихове ђачке или момачкке неподопштине. Више ми је испричао о њиховом барабињању него отац за двадесет година. Ваљда сматра да бих ја волио то слушати. Обојици нам је тако лакше. Конта рат је, гине се, могле би неке тајне остати неиспричане. Пита ме за свога рођака којем је закрпљен стомак оне ноћи кад сам се будио из наркозе. Срби, рођаци, пријатељи из дјетињства гледали како пуже сто метара осакаћен, ни метка не испаливши да не одају положај, ни цријева му нису покупили, ко би се надао да ће преживјети. А он шега неки човјек, набацује ми плавe сестрице на пракси, а заправо га стид да му оне гуску мијењају, чека да нека старија наиђе. „Кад сам прогледо питам доктора остаде ли ишта доле? Нешто мало вели, –е добро је нисам ти више ни донио.“

И обилазе га сад исти ти, доносе кесе неке, ко да ми можемо ишта њихово сварити. Он им стишће пружену руку. „Није ми због њега, он је сретан што је жив, боли га за њихову срамоту, али како га они могу у очи погледати?“ „Јебеш пријатеље.То би гледало како ти убијају дијете, сачекало да оду и онда пришло, не да га сарани, него да му изују патике.“ Рачунам сад, имао је година колико ја данас. Мора човјек достарити до узраста у коме прихвати да су сви око тебе једнака багра и да никад не сједаш у средину кафане. „Вазда ми уза зид сједамо, на теферичу уз дрво какво дебело, или уз црквени зид, неће багра никад ударити отуда, то само напада с леђа ил кад си пијан. Увијек је неко био дежурни, жртвовали смо се на смјену. Он јави, ако су јачи бјеж, ако смо ђене-ђене, зажмири и ударај. А онда су дошли сељаци са ножевима. Сконтали смо послије онога, знаш већ, да је вакат да се повучемо и тако се поженисмо“. „Па видиш како сте ви били јарани, нисте никад оставили друга у невољи, ко партизани.“ „Ми смо били ова приградска раја, друго су сељаци, код њих ти нема поштења и људскости, сем у причи и пјесми. Зна то мој рођо, јебали га они“.

Не знам да ли се та теорија изучава на тим политикологијама, али на овој се филозофији заснива теорија масе. Слушам их под прозором, урличу на разглас они са позорнице, одговарају једнако они одоздоле. Осјетиш ти ту злокобну енергију полусвијести зачињену бесплатним јеленком. Како се осјећају моћно у том мраку, нико их не позна који су, само их Он одозго разазнаје и црта им плусеве на сваки урлик одобравања или крстове, зависи од угла посматрања. Како су снажни и силни, у тих пола сата ирационалне моћи, а онда Он силази са сцене, свјетла се гасе и они у групицама одлазе у мрак својих бесмислених животићака. Још су снажни и храбри и крећу се лагано и још увијек су им дискусије бучне. А онда се на посљедњој раскрсници распршавају у стријелце, погињу главуџе, пале цигар ако је прекоосто, куну љето јер немају капута да завуку главу у крагну да их не комшије не распознају и да им ко не види ово руменило на лицу налик на стид. Одједном схвате да сви знају гдје су били и шта су радили, кога су вријеђали, како су се смијали бољим од себе и пруже корак, љути што је жена закључала и сви ће чути звоно. „Како је било?“ Једи жено говна и ти и како је било, жвајзно би је да није наступила та демократија Сорошева и да јој није пустило брата из затвора.

Несретна политика диктира моделе понашања. Ако највиши функционери државичице могу лагати, пријетити, псовати и клети, зашто то не би могли и њихови симпатизери и морални епигони. Уосталом, ко има право да ако мисли не мисли као они који немају ни елементарне предиспозиције за ту работу. Они убадају с леђа прејаком ријечи као они с теферича ножем, па иста је то руља генетски предиспонирана за такву врсту напада. И сви куњају исти сан, да Му постану министри, министарке, савјетници, савјетнице, замјеници, замјенице... Кад смо код замјеница. Никако да науче да прво лице личне замјенице једнине није Ви, него ја – Ih, Я, I, 我...

Лако је бити Ми, мука је бити сам, а имати на уму дистих, „Фијуче метак кроз безнађе бело / Да не би пропао метак војник подметне чело“. Није то лако међ Србима који су своје вождове убијали из мрака, из засједе, мучки, а туђинским пјевали пјесме, организовали слетове и изградили маузолеј у којем се његова грешна душа могла на миру срести са нечастивим. Да је Ђинђић сједио с нама ону вече и он би знао с које стране долази метак. Његове су га убице прогласиле првомучеником српске демократије, без њих то никада не би постао. Зато је мудри АВ одлучио да се 5. октобра стратешки повуче из престонице. Он је из Чипуљића, то се у пеленама научи опрезу и невјерици у комшију, кума, савјетника, претходника, завјетника, сваког ко ти је први уз гузицу. Доћи ће да нам отвори болницу, цесте, тротоаре, зебре и кружне токове из којих не умијемо изаћи. Хвала му, не знам на чему, али ред је, кад се већ човјек у овим временима потеже на толики пут. Не треба њему та болница, неће се он и МД у њој лијечити, он то све ради ради оних одоздоле што у трансу вичи „Живијо, живијо!“ И само домаћи издајници страних плаћеника не виде то што сви виде, а камера снима.

Кад смо код издајника ред би се било осврнути и на Мустафу, али мало би било много аветиња на једном мјесту.

И... Уопште не разумијем зашто је толика прашина подигнута око Предсједниковоих ријечи да није битно ако сте најбољи... Као да тога сви нисмо били свјесни, поготово ми који то цијели живот живимо. То је цијена наше будалаштине, усуд нашег намћорског самоопредјељења, нико нас не тјера да идемо путем којим не треба да се иде, али ни не дамо никоме да нам то одузме. Ми смо мирни, неугледни, не уједамо, на ваше игранке сте нам забранили улаз јер се не чешљамо на страну и не идемо у теретану, смјело носимо подочњаке и распар чарапе, а да нисмо хипстери. Знамо ми, као и они, да је ово вријеме медиокритета, царство просјечних, елдорадо климоглаваца и теледиригованих рукодизача, али би било досадно да смо сви нормалци и да услијед немогућности остварења мирне коегзистенције не покушавамо безуспјешно побјећи одавде са перона 9 и ¾.

 

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције

 

 

 

Komentari
Twitter
Anketa

Da li su vlasti u BiH sposobne da zaustave odlazak ljudi iz BiH?

Rezultati ankete
Blog