Radmila Trbojević

Demografska politika u Republici

Možda bi bolji  naslov ovoga  bloga bio “Kako mali Đokica razmišlja o  povećanju  nataliteta  u Republici Srpskoj”   u  kojoj  se očigledno  više  umire,  nego što se rađa. To bi, naravno, bio  predugačak naziv, pa je bolje napisati  nešto o  tome  kako Skupština  vidi  naš  demografski razvoj  i mjere koje će se poduzeti da se stanje popravi.

Slike  onih  koj i imaju po desetoro djece, negdje i  više,  koja čuvaju  jedni druge, bosa i  gola, kojima ide humanitarna  pomoć  za praznike-meni danima ne blijede  pred očima. Nekada  kada   smo živjeli u  zajednicama, možda se moglo imati čak i po petnaestoro i više djece... Seosko  imanje, krave, ovce, majke  u  kući,  tetke i  strine  paze svu  djecu..  Danas imati troje i više djece -demagoška je  priča, pogotovo  kad  znamo kako i  kada stiže pomoć  majkama sa više djece , koje  na TV  - u pokazju srećno lice, a same najbolje  znaju  kako im je.

Pitam se ima li  iko od vladajućih  u Skupštini realan – ili  su svi  opijeni  virtuelnom slikom svijeta, pa  sve ukupno  izgleda  kao  obamrlost  izazvana udaljenšću od stvarnog života i  ekonomskih  pokazatelja – svi u očekivanju da se situacija popravi negdje oko 2025 -2030  godine,  dakle   kada  svi  koji  mogu otići  odu  - a  oni  koji ostanu,  budući  da će  se raditi  o  penzionerima, više reprodukciji ne mogu  dati svoj doprinos.. Danas penzioneri u većini slučajeva čuvaju unuke, jer  djeca  ne mogu  plaćati  vrtić, dakle  pomažu  svojim  penzijama  pogotovo ako  odrasla djeca ne rade. Sada se ova  situacija rješava masovnim odlaskom u druge zemlje, dakle ekonomski  i  nekako,  ali  demografski  baš  nikako.  

Nekoliko je razloga koji, gledano sa stanovišta sadašnje realne situacije demantuju   benevolentni   izvještaj    o  demografskom  stanju, pogotvo  o dobroj perspektivi  nataliteta  u   Republici Srpskoj:

  1. Mladi bračni parovi, ako napuste roditelje, iznajmljuju stan, koji  negdje bliže centru  košta izmedju  300- 350,  malo veći  i 400 KM,  plus režija. Ako oboje rade u nekoj firmi, koja posluje i imaju zajedno   platu negdje oko 1200 – 1500  KM, tada nekako  uzmognu  platiti kiriju i režiju, možda kredit za auto, možda pomoć roditeljima - pa se postavlja pitanje šta im ostane. Ako dobiju dijete  troškovi  rastu,  plaća se vrtić (ako ne uskoče baka ili djed),  dakle  još  nekih  200 KM, a  kasnije za drugo dijete  isto toliko  te  im  za život  ostaje  vrlo malo, tj.  za  potrošačku   korpu, odjeću, obuću, zimnicu - dok za  eventualni   godišnji  odmor  dižu  kredit . Zato  ne rađaju drugo dijete ! Tu nema nikakve nauke, filozofije, pitanja, dubokoumnih fraziranja političara   itd.
  2. Ako ostanu kod roditelja   jednog od bračnih drugova, što je  bolja  opcija, jer ne plaćaju stan, tada se javljaju drugi problemi tj. moguće neslaganje unutar porodice. Zato se  mladi  sele, samo  ako imaju gdje.
  3. Najteži oblik stvaranja nezavisne porodice i  rađanje  potomstva  je dizanje kredita za kupovinu  stana od nekih recimo  48 do max. 52  kvadrata, da bi se stan za života bračnih   partnera  mogao otplatiti  tj. da ne ostane dug djeci. Ako oboje rade, nekako izlaze na kraj. Ali,  ako  radi  jedno, tada se postavlja  pitanje šta im ostaje ako je rata  kredita  plus režija  između  600 pa čak  i  više  KM mjesečno plus  rata za auto, plus vrtić,  a  troškovi života   svakim danom  sve  veći.. Zato ne rađaju drugo dijete, osim ako se ne desi.
  4. Situacija je naravno potpuno drugačija kod ovih koji imaju po nekoliko stanova koje izdaju - a najčešće nemaju djece, ili su im djeca zbrinuta u bogatjem dijelu Evrope. Nečuveno je   da   baš   oni   propagiraju   povećanje  nataliteta  kod sirotinje.
  5. Davno je zaboravljeno ono vijeme nesrećne Jugoslavije kada je bračni par čekao svoj   red  na  listi za stan  u  svakoj boljoj firmi.. Tiempi passati… Ništa  nije  valjalo. E, sada valja  sve.
  6. To što žene rade nije im promijenilo situciju, naprotiv njima ostaje da teret podizanja brojne porodice iznesu  najčešće same – da moraju platiti pomoć, da stalno trče i  jedva stižu  -  mada  ima i  drugih svjetlijih  primjera.

Vratimo se na procjene  date u Skupštini  od  stručnjaka  kojima su djeca  rođena u bogatijim  pordicama – dakle  tamo gdje nekako  i može da se rodi dvoje djece (maksimum), procjene  koje  nemaju veze sa stvarnim  stanjem u društvu, a  pogotovo   u  Evropi  i  šire  - gdje  je sve  manje   parova   suprotnog   pola, Dapače!   Ide  se   u  sasvim  drugom  pravcu.    

Možda  se  naši  stručnjaci, filozofi, politolozi  itd. u nedostatku  saznanja o tome kako stvari stvarno stoje, ili  baš suprotno, znaju, ali s e zaj…..u  - referišu  na  Ekvatorijalnu Afriku,  ili  Obalu Slonovače, gdje žene rađaju  djecu u pustinji, ili  prašumi, u  trku, da ih pleme ne ostavi   hijenama.  Onda  dođu  oni sa  Zapada,  bez djece,  soleri, pa im daju rižu,  vakcine protiv kolere  i  ostalo – e da bi sebe nazvali humanitarcima.

Naravno  da je gore pomenuti   izvještaj   usvojen,   jer  odgovara  politici   i  vremenu  i  naravno da  ljudi  ćute.   Ćute  jer  su  se  o  sebi   zabavili  i  traže rješenja  za ono dvoje djece  koje imaju.

A redovi  odlazećih  pred  EKVATOROM  su  i  dalje  tamo. Oni koji  djecu  još nemaju, ali  i oni  sa  djecom,  koju  odvode  sa sobom.

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije

Komentari
Twitter
Anketa

Da li biste kupovali Huavej telefone ukoliko ostanu bez Guglovih aplikacija?

Rezultati ankete
Blog