Radmila Trbojević

Otvoreno pismo Predsjedniku “Asocijacije stvaralaca Republike Srpske“ gosp. M.Krajišniku

 

Poštovani,

neposredni povod za moje  obraćanje  Vama  jeste smrt  gosp. Govedarice, jednog od onih ljudi  koji su bili  stvaraoci   Republike  Srpske, ma  koliko  neki politički   krugovi   u Republici   negirali   njihovu ulogu    i  kojih  je  sve  manji  broj,  što je  po  zakonima  prirode i  normalno

Međutim, ja se  već  duže vremena  spremam  da Vam  pišem, ali sam oklijevala, bojim  se  da  ono  što  ću  reći ne  bude   pogrešno   shvaćeno,  jer  mnogo  više  razloga    da  pišu   imaju  oni  ljudi,  koji  su  još    živi,   a  bili    su   s   Vama  onih dana  kad   su   kao  p r v i    srpski   poslanici  imali hrabrosti  da  izađu   iz    Skupštine  BiH   i    time  stave   p r v i   i najvažniji   pečat   na   stvaranje   Republike  Srpske –  a  koji  su   potpuno  zaboravljeni, jer  zasluge  danas  baštine  drugi, javno  koristeći   novu  sintagmu  da  su   borci    VRS  stvorili  Republiku Srpsku, što  nisu,  ali  je jesu  junački   odbranili  –  što  je   potpuno  neupitno i   nesporno.

Tek konstituisanjem  naše Narodne Skupštine, rađa se  Republika srpskog  naroda u  BiH,  formira se Vlada,   imenuju  ministri, osniva se  VRS u  Banja Luci  12.maja 1992, dakle počinje da funkcioniše ono što mi  danas imamo. Svako drugo objašnjavanje i  negiranje  zasluga  prvih  poslanika – jeste svjesno i  nekorektno revidiranje  toka  naše  novije  istorije.  Mi Srbi  nemamo čega da  se stidimo kada je to u pitanju – pogotovo  što je svima  jasno da je Republika  Srpska stvorena prije početka ratnog sukoba u BiH  i nismo mi ti koji smo izavali taj sukob, niti smo ga mi godinama pripremali.

Želim u tom  smislu  navesti  samo  jedan   hipotetečki primjer,  mada su  političke  okolnosti danas   sasvim   drugačije,  iako ne  puno   povoljnije  za nas, – kako bi   izgledalo da  sada  poslanici -  naši  predstavnici   u Sarajevu  zajedno kažu: “Mi odlazimo, napuštamo  mjesto gdje  se mi Srbi  ne užavamo..” pa odu  u Banja Luku (kao vi  onda na  Pale,  tačnije  na  planinu  bez  vode i  struje)  da u  glavnom  gradu naše  Republike,   zajedno  sa ovim poslanicima, stanu  na crtu  moćnom Sarajevu  i  pokažu kako  imaju  tu   “petlju”, a  borci  i  veterani  onda  listom   izađu   na  Trg   Krajine  da   pokažu  da  će da brane  svoju  Republiku   od   onih   koji  hoće da  je ukinu.  Zamislite tu mogućnost!  A,  ona  je   otprilike  samo korak  do već    viđenog    scenarija,   budući  da se  stvari  nekako   vraćaju   na   početak. Danas  je važno sačuvati  pozicije i benefite koje položaj daje, a koji  vaistinu nisu mali. Pogotovo onima koji prije nisu imali ništa –pa dobili sve.

Naravno  da je ovo danas teško zamislivo   iz   mnogo  razloga.   Ali,  i  onda je bilo teško zamislivo i veoma, veoma  hrabro. Bili su to Srbi, istaknuti  ljudi raznih zanimanja, od akademika, profesora fakulteta, advokata, direktora  firmi,   zapravo  samo   ljudi,  koji   u tome  času  nisu  mislili  (ili možda jesu) šta može da uslijedi,  ili  ako  to uslijedi,  da neće žaliti  ni  živote za ono što su  tih  dana zacrtali.

Naravno da borci  imaju pravo da budu poštovana kategorija u  Republici Srpskoj. Odbranili su ono što su prvi borci u skupštinskim klupama na Palama stvorili. Imaju poštovanje i  veterani  i invalidi. Pravo na  neku naknadu sada imaju i silovane žene, koje su morale izaći u javnost i tražiti neki mjesečni iznos kao  satisfakciju za velike patnje pretrpljene  u ratu

Među  prvim  poslanicima ima  ljudi koji nemaju penzije, kojima nije  povezan radni staž,  ima udovica  koje  nemaju svoju  penziju, ali ni muževljevu...  i ima  onih koji su sahranjeni o trošku opštine,  tiho, u uniformi   borca Vojske Republike Srpske jer  nije bilo odijela u kojem bi se  taj poslanik  pristojno sahranio. Taj   slučaj   je Vama  dobro poznat  kao  i meni.

Postavlja se  pitanje zašto je od Republike Srpske  zaboravljena  šačica  preživjelih poslanika  Prve skupštine  u smislu  dobijanja  neke simbolične  državne  penzije,  makar  u  iznosu   boračke,  invalidske,  veteranske, penzije  za silovane žene – tek  toliko da znaju  da su nešto od  svoje Republike  dobili osim  plaketa  i   odličja  – pa   makar to  bio  i simboličan iznos.

Prve poslanike spominje samo  Asocijaca kad  obavijesti javnost  da je neko od preostalih preminuo. Da li je moguće  da  ih se neko stidi u Republici Srpskoj ?  Zar je moguće da se misli da su svi oni bili dio  zločinačkog  poduhvata Srba, da su  svi prvi  poslanici  zločinci, pa  da ih  treba gurnuti u mrak istorije.  Nisu   valjda  „prijatelji“  Republike Srpske neke  Srbe prevaspitali  i naučili   kako  da   pljunu  svoje  narodne  prvake tako da mi  Srbi   budemo  prvi koji ćemo  blatiti našu prošlost ?  Srpski krvnik Orić  može  biti  na kongresu  svoje  partije  j a v n o, general Gotivina i drugi zaslužni hrvatski  branitelji   su  na  bilbordima, a  mi  ne  smijemo  staviti  slike  svojih  prvih  poslanika  na zid  u  auli  n a š  e   Skupštine.  Jesmo  li mi zaista  takve strašne  kukavice?!  Zar mislimo da nas drugi zbog toga više poštuju ?!

Zašto ste  Vi, Predsjedniče,  prestali da se  zalažete  da  se  uloga  prvih  poslanika  ne  zaboravi  i  dostojno   vrednuje ? Nije  dovoljno da se  na godišnjice  Republike  Srspke   o  njima izgovori samo nekoliko  rečenica,  ili nešto više u Beogradu.

Ja  lično sam bila veoma počastvovana  i   ponosna   što  sam u  Asocijaciji  stala  na  mjesto moga   pokojnog supruga, jednog od prvih poslanika, bivšeg sudije Okružnog suda u Sarajevu   i  advokata   Milana Trbojevića   i  posmrtno   preuzela  odličja, koja  su  bila  namijenjena njemu. Meni lično ništa ne treba,  ja imam  svoju ličnu  (punu, zarađenu) penziju   - osim osjećaja da je zadovoljena pravda i  ispunjen  dug  prema ljudima koji su bili prvi među nama.

Nadam  se da ćete  razumjeti  što  se  obraćam Vama,  znajući  da  bolje od svih poznajete situaciju o  kojoj  pišem.  Zato  apelujem  na  Vas,   poštovani Predsjedniče,  da se  zauzmete  za Vaše saborce. Nemojte   odustati i dopustiti  da  u  Republici  Srpskoj  budu  potpuno  zaboravljeni,  čak i  prozivani i nazivani  svakavim  imenima -  od  ljudi koji  pojma nemaju  kako je  to izgledalo  one godine  kada se još nije znalo  da će  biti  rata, a rat  je kucao na vrata nesrećnoj zajedničkoj državi. Zaboraviti  njih   bio bi  veliki  grijeh   ove  zemlje,  jer  to  je  udarac koji najviše boli  one  koji  još  žive,  koji  su  preostali,  a prvi  su ustali,  a      zadnji  su na  listi  poštovanih i  zaslužnih,  jer  njima se  Repulika  Srpska nije odužila.  

 

 S  dubokim poštovanjem

                                                                                                      Prof. Radmila Trbojević

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije

  

 

 

                                                                                                

Komentari
Twitter
Anketa

Treba li napraviti još migrantskih centara u BiH kako bi se pomoglo vlastima Unsko- sanskog kantona?

Rezultati ankete
Blog