Sjedim i čekam da mašina završi program, ne palim grijalicu, mada mi je hladno,  godine čine svoje, ali u glavi mi račun Elektrokrajine ….

Moj  pokojni suprug  je one davne  2000  godine  kada smo gradili  kuću, uveo  grijanje  na  struju. Rekao je  “neka   Boga ti   Rale, dosta  mi je drva i pepela , dosta mi kupovine  drva,  zimi (to nam   se dešavalo nismo  imali iskustva  s pećima) hoću kao čovjek  da uživam, da ne ustajem u   tri noću i ložim onu Štadlericu (ložila se svaka tri sata)  koja  guta ko  lokomotiva”…. E, nije više tako!  Zajebao se grdno. Sad se odbrojavaju kilovati, sad Luka broji i naše i strane (zapadne) otkucaje  na satovima pa  upoređuje, a Pres..jednik   pamti... Mjeri se,  brale,   mjeri   svaki   naš   udisaj  i  izdisaj, izdisaj  posebno.

Sad je struja luksuz neviđeni. Toliko da će ljudi   početi skupljanje  drva, sječke, otpadaka, drvenog namještaja pored kontejnera, knjiga,  jebeš knjige kome knjige trebaju,  novina, starog papira  itd. – svega što može da gori – kao one ratne godine kada struje nismo imali više od 40 dana, a dimnjaci  virili iz prozora  nebodera  u Boriku. E,  ali tada smo se nadali boljem u budućnosti.

Evo, sada su tek tri sata polislije ponoći,  nekada  vrijeme za moja  intelektualna sabiranja  godina  života, pa  godina rata, pa  godina poslije  rata,  mrljanja poneke slike,   pisanja nekih  knjiga itd.  ništa posebno,   ali  this  very   night ,  dear  President ... ,  ja profesorica u penziji,  kao  i   nekoliko   prethodnih  nedelja  od   kako   ste  nam  se  vas dvojica  ukazali ohrabrujućim, a nadasve   smušenim izjavama  o poskupljenju struje,  koje   ste  dali   u  srećnu   javnost   Republike –   sjedim  praktično  j  e d n o m  nedeljno  ovako  u gluvo  doba,   ako  se  radi o posebnoj prilici  kad  su mi    djeca i unuci na ručku, jer tada palim mašinu za pranje  suđa  (imala sam   je   i  u    Sarajevu   onda   i  palila  svaki dan)  i čekam da  završi program. Valja je ugasiti, da ne troši struju do jutra. .

Mašinu za pranje veša takođe palim u  11 h  noću jednom nedeljno, rijetko češće, jer  imam  ličnog veša, majica i bluza da mi može  biti  za cijelu sedmicu. Ne znam šta bih  da  imam  malu djecu, da  moram prati više puta nedeljno, pogotovo da moram paliti grijalice pored radijatora da ih dogrijavam, budući da radijatori nisu baš prevrući,  to svi znaju.

Ali narod ćuti, šta će, kud će,   pričaju  samo  ono troje  u  Skupštini. Drugi imaju,  hvala Bogu  sve,   posebno oni, kojima je svjedno hoće li im struja za bazen biti  između.. dobro... par desetina hiljada. To  će  riješiti  oni  gore. Prijatelji. Podereš  papir   i gotovo.  Drugi  neka idu  na sud. Nulta   toleracija.  „Neka se brani“  - odzvanjaju  mi  riječi izrečene nekada  davno, u  jednoj drugoj  Vladi, doduše za drugu priliku,  od čovjeka koji  je godinama u vlasti  tu i tamo, svuda, a  sam  ne  vrijedi baš puno. . Zapravo on samo ne mora da brine, sve  je potaman kada  si počasni  u  svojoj  stranci,  jebe ti  se koliki   ti  je ...... ma  ne mislim ništa prosto, nego  na  račun za   struju. U tim godinama samo penzija može da bude velika, ako imaš sreće.

Da li je najgore prošlo?  Nije. Tek će biti. Odnosno kako za koga, doduše. . Jer, šta je plaćanje uopšte onima  koji pare šutaju  nogama ? Ništa. Za utjehu  samo okreneš  onu  naučnu emisiju o suđenju  Zmaju  od Šipova –  i   shvatiš da je  to  prava  VIJEST  za  obje naše televizije u BL toga  dana.

Oslobađanje dolazi u subotu. Tada je struja jeftina cijeli dan, pa ja kupim posteljinu, zavjese,  stolnjake – peškire  bukvalno ogolim svu kuću, poskidam sve što se oprati može i mašina radi danju. Zamislite tu radost koju osjećam danju.

Pa šta me onda  boli  u  ovoj   „uređenoj„   zemlji preobučenih buzdovana, direktora šuma, željeznica, kradljivaca trupaca  i svega ostalog..   uređenih  .. (ne urađenih, nikako) političara - direktroa?  Boli  to da u  2019   godini doživljavam restrikciju  s t r u j e,  i što  nas,   obične ljude,    jebu  u glavu oni  koji ni do danas  nisu  naučili  da  govore, koji mucaju, koji sapliću sopstveni   jezik riječima koje ne razumiju, koji lupetaju koji sebe demantuju   jednom prije,  a jednom poslije podne, koji doneklejasno izgovore samo naziv političke partije kojoj  pripadaju.

Poželjeti  je u ove kasne noćne sate:  Neka ne presjeku moć optimističkog  govora  benevolentnog  Luke  P. ,  tog  bardu sa   Trebišnjice  koji  nas uči  o  potrošnji   struje na    zapadu kao  da smo debili  i  neka Presjednik  ima svakodnevnu  komunikaciju sa  srećnim  narodom. Naneki način.

Sanjam  kako  Rakulj   ljubi Presjednika.  Svi se grupno ljube čirom Republike.. Neka, .. neka.    Mašine lupaju u noći.

Ja, od te buke, u agoniji,  čak možda i spavam…Ko zna.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije