Јарац Мудријаш

Да ли су сви Хрвати усташе?

Што народ мање зна лакше му је бити глуп. Зато у нашој државичици и не постоје  уређаји за мјерење загађености ваздуха, јер тај ваздух и није наш, па зашто онда да се потежемо и трошимо скромне ресурсе локалних самоуправа на нешто што није наше кад је свакако контрола неба, самим тим и ваздуха на њему на нивоу Бихе. И кад вам се дијете, рецимо на Палама, врати из школе као да је изашло из пушнице, ви се запитајте да није крало сланину или стељу код комшије, а не да одмах псујете директора топлане или комшију који шверцује ћумур из Миљевине. Ако увече сами одлучите да прошетате, рецимо на Палама, и осјетите да вас нешто гуши сјетите се свих својих запуштених брига и недаћа и помсислите на све јаде који вас тек чекају и биће вам јасно да је то све психички и будите сретни што не живите у лошијем ентитету гдје ложе лигнит, старе гуме, нискокалоричну трухлу смрчевину и висококалорични кожни отпад из височког Превента. Имајте на уму да је на Каловитим брдима био санаторијум за плућне болеснике, а Аустроугари не би санаторијум правили тамо гдје ваздух није зрак.  

Ђе рече Аустроугарска! Рече, а све у скопу предавања у српској историји деветнаестог вијека, АВ у брк Ведрани Рудан да је Карађорђе након пропасти Првог српског устанка пребјегао у Аустроугарску.  Дакле, педесет и четири године прије него ли је та државна заједница уопште настала, Вожд је кукавички побјегао у Земун, молим без икаквих злонамјерних асоцијација на неке новије историјске неприлике, а Милош је остао са својим народом и онда му Срби замјерају ситницу, тј. то да је убио Карађорђа, који је, према изворима АВ, дефакто проглашен за кукавицу, што непобитно потврђује погрешну перцепцију просјечног Србина по којој је Он тај који је као вођа Српске револуције иститнски родоначелник савремене Србије. Може му се, као што му се може да за редовну професорицу београдског универзитета Дубравку Стојановић подсмјешљиво прокоментарише „Позната историчарка?“. Зато, веома „позната“ госпођа министарка и професорка Мегатренда, родом из Тузле, без трунке стида изјављује како су њена професорска примања редовна, али да она због обавеза у последње вријеме не иде на предавања. Зашто јој неко не рече да она не треба тамо да иде на предавања, него да држи предавања? Кад све обесмислите лако вам је продавати маглу, али зашто нама умјесто магле продају смог?

Као што се на овој фотографији дим од смога не види тако ни ја још увијек не могу да разазнам какве везе имају Мунира Субашић и Нобелова награда за књижевност. Пред пут у Шведску (Ко то плаћа?) открила нам је да је од краљице Силвије добила одговор на протесно писмо које је ономад у Сарајеву уручила Силвијиној настаријој кћерки, принцези Викторији. Сама Мунира вели како „Није битан садржај писма“, мисли се на одговор, а не на њено писмо са чијим садржајем јавност и није упозната, али је важно да је њено писмо “пробудило осјећаје саме краљице“. Дакле, садржај писма није важан, али је важна Мунирина интерпретација краљичиног подражаја на нама непознати садржај. Све и да је истина да краљичин отац Валтер Сомерлат и није био члан Нацистичке партије, и да на страну оставимо непобитну чињеницу да је његова, кроз осигурање јеврејске имовине отета, а у години краљичиног рођења савезничким бомбардовањем разорена фабрика у Хајделбергу правила оружје за Трећи рајх, и да је и сама краљица шокирана сазнањима о очевој прошлости, као што је очигледно шокирана и оним што јој је у своме писму повјерила Мунира Субашић, остаје нам нејасно које квалификације има Мунира да тумачи њене ријечи. Мунира је, истина, поштенија од већине ДР-ова, па нам нуди сопствену интерпретацију туђих судова. Уосталом ријеч је о награди за књижевност и њеној реакцији на награду, па је ред да покаже способност тумачења епистоларног стила ројалистичке провинијенције. У свему је направила једну материјалну грешку поручивши да Нобелову награду догодине уруче Младићу или Караџићу, јер је њоме могуће наградити само некога ко је књижевник, ergo, могла је препоручити само Караџића.

Но, то је већ проблем Нобеловог комитета, наш проблем су резултати PISA теста, заправо је проблем што смо уопште пристали да наши ђаци учествују у тој глобалистичкој интелектуалној завјери против тековина постшуваровске школске реформе. Наравно да ће Кинези имати најбоље резултате кад их, чак и без Хонгконжана, има ко Кинеза. Првих седам мјеста су зауели разни Сингапурћани које је Шојић ономад мото око малог прста. И сад ми требамо да се секирамо што је Биха 65. од 79 земаља и да се забринемо што су испред нас Словенија, Хрватска, Летванија, Србија и Црна Гора, умјесто да се бавимо чињеницом да је чак 14 земаља лошије пласирано од нас, међу којима је и братска и пребогата Саудијска Арабија. Да су ти резултати иоле важни они би од Тајвана купили право на њихово пето мјесто.

Дакле, егзактни подаци показују да нисмо дотакли дно, да има још простора за приватне факултете и њихове плагијате, као и плагиране докторате и докторе старих плагијата. Уосталом, ми смо тек у фази формирања новог Савјета министара, ја бих апеловао на будуће министре из реда српског народа да на првој сједници затраже да се ово тијело преименује у Правитељствујушчи совјет, што занчи да смо на поновном почетку раније започетих реформских процеса у свим областима важним за живот грађана и грађанки. С друге стране сам изненађен чињеницом да нигдје нисмо видјели егзактне податке о томе колико је ученика из реда српских ђака учествовало у том тестирању, односно компаративну анализу о томе какве су резултате показали ученици по ентитетима, а потом и према националном кључу. Једно су Сингапурћани, а друго су Срби, Хрвати, Бошњаци и остали, па не може сад та PISA очекивати да један петнаестогодишњак из реда српских ђака да истовјетан одговор као петнаестогодишњак из реда хрватских ђака, а поготово не да исти одговор на исто питање дају ученици из реда бошњачких и хрватски ђака који иду у двије школе под истим кровом. Наставни програми су прављени тако да ни по коју цијену не смије доћи до неприхватљивог преклапања нашег и њиног знања. Када PISA прилагоди своје стандарде системима наших школских система моћи ћемо говорити о објективности добијених резултата.

Једноумље једнопартијског самоуправног система нас је и довело овдје гдје смо па нам и питање из наслова текста дјелује као реторско. Дијалектичким промишљањем можемо доћи до суда да на ово као и на сва дуга питања можда, велим можда, може постојати више тачних одговора у зависности од различитих објективних фактора који утичу на нашу перцепцију стварности. Ако послије свега имате дилему упитајте кинског петнаестогидишњака, јер они, статистички гледано, знају и гдје ђаво спава.

 

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (12.12.2019.)

 

 

 

                                                                                                

                

Komentari
Twitter
Anketa

U ovom trenutku čega se najviše plašite?

Rezultati ankete
Blog