Srđan Puhalo

Srđan Puhalo je rođen 1972. godine u Foči, jer u Kalinoviku nije bilo porodilišta.Odrastao je u Kalinoviku uz pomoć roditelja, mnogobrojne familije i "Politikinog zabavnika". Čuvajući krave kod babe Radojke shvatio je da je život veoma težak, pogotovo u Kalinoviku. Do četrnaeste godine bio je učesnik dvije omladinske radne akcije, posjetio koncentracione logore Jasenovac i redovno se takmičio u "Titovim stazama revolucije", što je ostavilo neizmjerni trag na njegovoj krhkoj ličnosti. Srednju školu završio je u Sarajevu, a psihologiju je diplomirao u Beogradu. Iluzije je izgubio prilično rano, a nevinost dosta kasno. Preživio je dva rata, kao i veliku inflaciju u Srbiji, a onda je došao da živi u Banjaluku. Magistrirao je psihologiju u Banjaluci, a doktorirao u Sarajevu. Dobar je otac dvoje djece, a loš muž jedne žene. Nije nosilac nijednog ordena, ali zato ga krase mnogi epiteti kao što su soroševac, nevladinac, strani plaćenik, antisrbin, autošovinista, Bakirov Srbin. Mašta da postane profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ima mnogo problema sa pravopisom, stranim jezicima, potencijom i holesterolom.

Srđan Puhalo

9. april, petak

Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (11.04.2020)

Dragi dnevniče,

Iako ne idem već više od mjesec dana u školu, još uvijek se radujem petku. Mada petak može da bude veoma zajeban jer su nam živci već istrošeni od uredbi Vlade, učenja na daljinu i maminog PMS-a.

Ovaj petak je počeo sasvim obično.

Tata je prvi ustao da prošeta psa i izvidi društvenu i ekonomsku situaciju u naselju. On je navikao na izolaciju i ignorisanje, još od kad piše one svoje blogove, tako da mu ovo ne pada teško. Možemo reći i da donekle uživa u svemu ovome. Onda je ustao moj brat i odmah se prikopčao na video igricu. Mama je ustala oko 9 sati da se razbudi i pripremi za praćenje nastave za drugi razred osnovne škole. Sinoć su se ona i brat zajedno molili da ne bude mnogo zadaće za vikend. Ja sam se probudila takođe oko 9, ali sam se razvlačila po krevetu i razmišljala o tome kako nas je ovaj korona virus toliko zbližio, da sve manje volim svoje roditelje.

Narod, koji ima ovakve 40-godišnjake, nema budućnost.

Nakon završetka nastave za drugi razred, mama je spremila doručak. Dok smo jeli jaja, sir, slaninu i pili jogurt, raspravljali smo da li naša porodica treba da sluša naredbe Republičkog štaba za vanredne situacije (političare) ili preporuke Svjetske zdravstvene organizacije (struku)? Na kraju doručka mama i brat su popizdili i optužili mene i tatu da smo potpali pod uticaj međunarodnih organizacija i nazvali na prodanim dušama i sorošovcima.

Ali to je bio samo uvod u katastrofu, jer je brat krenuo da radi zadaću. On zadaću radi između 4 i 6 sati, jer, kako on kaže, ima puno zadaće i malo koncentracije. Ja sam našla na netu da je on hiperaktivan, a majka kaže da je hiperbezobrazan i da je to povuko na tatinu familiju. Tata ništa ne govori, jer kako mama kaže „najbolje je kad ćuti“.

Onda je počela moja nastava. Dok je profesorica na času geografije pričala o Francuskoj, ja sam se pitala zašto uopšte idemo u školu, kada možemo učiti i putem televizije. Mama je pažljivo pratila nastavu, tako da sam ja mogla da sanjarim. Kada se završila nastava, otišla sam u svoju sobu, da radim zadaću i sanjarim. Majka i brat ostali ispred TV-a i bez ikakvog razloga nastavili da gledaju nastavu iz ruskog jezika. Mislim da je tatin strah sasvim opravdan kada kaže da se brine, jer sve više potpadaju pod ruski uticaj.

A onda je tata sve zeznuo i krhki mir narušio jednim naizgled bezazlenim pitanjem „Šta će biti za ručak?“
Mama je kazala da ćemo jesti podvarak.

Tata je kazao „Zar još ima podvarka?“

„Ima, ima“, kazala je mama, ”Moramo jačati imunitet u doba korone.”

Ja sam pitala „A šta fali limunu, narandžama ili grejpu?“

Tata je tužnim glasom konstatovao „Dok jačamo imunitet, pretvorićemo se u zečeve.“

Brat je plakao, malo zbog zadaće, malo zbog jelovnika i pitao mamu „Možemo li jesti buraniju, špinat, cveklu? Ne mogu više kiselog kupusa!“

Majka je kazala: „Pa to imam već spremljeno, izvadila sam ga još sinoć iz zamrzivača i to je za ručak!“

Onda je mama dodala još: „Danas imam mnogo obaveza da završim u vezi posla i nemam vremena da kuvam. Zato ćete jesti podvarak.“

Tata je kazao: „Ali....“ i nije završio rečenicu.

Mama ja tada popizdila i ekplodirala. „Dosta mi je više ovakvog stanja u kući. Jel kuvam? Kuvam. Jel perem? Perem. Jel peglam? Peglam. Jel idem u prodavnicu? Idem. Jel njemu pregledam zadaću? Pregledam. Jel njoj radim matematiku? Radim. Jel moram pisati svoje izvještaje za posao? Moram. Jel se svaki dan čujem sa majkom i sestrom? Čujem. Jesam li vam psihološka i svaka druga podrška? Jesam. Jel ja pratim konferencija za štampu ministra Šarenića? Pratim. Jel sve ja kordinišem? Kordinišem. Da li bismo propali pored vas tako smotanih? Propali bi. Šta sam ja u ovoj kući? Rob, sluga, radnik u marketu ili konobar?“

Mi smo pognuli glave i ćutali.

Onda je tata udahnuo vazduh i kazao „Ti si naš Milorad Dodik“.

 

Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (11.04.2020)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal

Komentari
Twitter
Anketa

Da li Novak Đoković treba da se vakciniše da bi nastupao na turnirima gdje je uslov da teniseri budu vakcinisani?

Rezultati ankete
Blog