Јарац Мудријаш

Ко ће финансирати револуцију?!

     У сљедећој табели дајемо сум(о)арни преглед ђе смо били и докле смо догурали.

 

Овај кратки приказ нам показује гдје су нас довели еволуциони процеси у историји наше Државичице. Паметном, доста.

Да пређемо на тешке теме. У Србије је нека Комисија за натегнути анаколут одлучила да избаци Десанку Максимовић из школског програма. Када су из из Десине задужбине упозорили да „даље неће моћи“, они су предложили компромис да се највећа српска пјесникиња пребаци у први разред, јер су тамо већ Јефимија и Сљепа Живана, али „Уста раја ко из земље трава“, чак се и Министар попишмани на сопствени потпис на указ о протјеривању, Ана Брнабић твитну “Никада се Десанка Максимовић неће избацивати из образовног система Србије. Никада. Тачка” и ... Не знам тачно шта би. У сваком случају Тражим помиловање за Комисију! Није ни њима лако, неостварени писци или научници (чак и остварени) пресуђују Десанки или Момчилу Настасијевићу. То је исто као кад Комисија одлучује о пријему професора у школу. Да бисте постали члан Комисије морате имати књижицу, кад имате књижицу, не морате имати ништа друго, па ни образ, и онда је сасвим логично да Комисија прво елиминише најбоље, јер би они „потенцијално разорили здраво ткиво колектива“, а онда је све лако, знају се критеријуми... Тражим помиловање, за све Комисије!

Иначе, много се тих писаца и тих књижурина накотило, ако не престану са том деструктивном работом мораће се средња школа продужити за још један разред, да имамо мастер матуранте. У првој фази експериментално, онлајн, преко инстаграма, и других грама док не заживи. Факултет ће, ускоро, свакако уписивати само будући министри, не прије четрдесете, кад сазрију за функцију. Они свакако очас посла наполажу те испите, онда за шест мјесеци мастер, за годину докторат, треба времена док се преведе, прекуца, па те процедуре, најважније да се све стигне у првом мандату, да послије има времена и за свој посао. Тежак је то посао, и одговоран. Замислите само сваки дан са тим савјетницима да се сретнете, нема се времена за књигу или за посао. Гдје код дођеш једи, пиј, једи, слушај глупости, пиј, смијеши се усиљено, опет једи, пипни, штипни, чопни, пиј, обећај нешто, и на крају да засладиш, ваља се. Тражим помиловање за министре!

Јутрос у продавници касирка се гуши испод маске, омара, не ради клима, климакс, ја са разумијевањем климам главом, па као да се нашалим:

„Тешко јесте, али сте барем добро плаћени,“ – устријели ме преко маске.

„Још те свако зајебава“.

„Ма не, госпођо, ако у Србији продавци имају 550 евра, овдје изађете на 600“.

„Иљаду двјесто марки, изађемо, таман толико нас три изађемо“.

Ево ми и сад стоје кифле на столу, не усуђејем се да их пробам. Мада, касирке су једине имуне на корону. Енглези праве серум од крви касирки, њихова је плазма и коштана срж на цијeни у земљама Бенелукса. Тражим помиловање за касирке!

Гранап из претходног поглавља налази се у Улици 4. јунија. Нес(п)ретни Правопис српског језика, уистину, дозвољава дублетски облик за шести мјесец, али ја овом приликом нудим бланко глас сваком одборнику у Палама који је гласао за ову одлуку, а који без грешке измијења по падежима облик „јуни“.

Но, да се вратимо наслову. Кад се возите диљем Републике Српске, увијек можете ухватити фреквенције „Радио Марије“ и „БН радија“. Дакле, слушам ономад, а не тако давно, БН конекцију и људи докони, ојађени, бијесни, обијесни, зову, конектују се са истопаћеницима. И онда зове човјек из Шведске и пита „Ко ће финансирати револуцију?“. Све је стало у то питање. Зашто је тако како је, зашто смо дошли гдје смо, зашто никада неће бити боље, зашто нам дјеца одлазе, зашто ћемо школе претварати у старачке домове? Зато што нико нема интерес да финансира револуцију. Зато што онима код којих су паре одговара стање ствари. Зато што о нашој будућности одлучују Комисије за изневјерена очекивања!

 

            Да завршимо с пјесмом, најљепшом, Десанкином.

 

Царе Душане,

тражим помиловање

за војничка гробља усамљена

којих се само регрут каткад сети,

за гробља без суза и без хлада,

са гдекојим знаком твоје поште,

где споменици једнолики као шињели

стоје један другом иза потиљка,

где певачице нема да слети,

куда заљубљени не долазе

да сакрију од људи своје милоште,

куд пут наноси само гавране,

где је шимшир једина биљка.

 

Царе Душане,

за војничка гробља где свака парцела

под конац стоји ко војска у чети,

за војника кога крај друма сахране

без себарске запевке горке,

далеко од  родног потока и села;

за изгинуле у свету поворке

однекуд из Леђена, из Цариграда

којима се мајка и данас нада,

за гробља оних које су цареви

у незнане земље слали да гину,

за војничка гробља у час вечерњи,

за њихову подземну и надземну тишину.

                                                                                              

 

Јарац Мудријаш&Десанка Максимовић

 

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (16.06.2020.)

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал

Komentari
Twitter
Anketa

Čega se u ovom trenutku najviše plašite?

Rezultati ankete
Blog