Јарац Мудријаш

Догодине у Призрену!

У Москви је, на јубилеј 75. годишњице прве Параде побједе у Другом свјетском рату, одржана Парада побједе у недоба и неприлици, али величанствена и упечатљива каквом је само Руси знају и могу организовати.

На Параду су дошли они који су позвани, они који су хтјели и могли доћи, они који су почаствовани позивом, као и они који су дошли с братом, а примијећен је и Леонид Тибилов. Заједно са руским марширали су војници држава савезника, побједника у Другом свјетском рату, великим дијелом из република насталих распадом СССР. Између осталих марширали су и војници из двије најмногољудније нуклеарне силе Кине и Индије, али и војници из Монголије и Србије. Њихови представници су их са поносом поздрављали са почасне бине. На тој бини је био и члан предсједништва БиХ Милорад Додик, али војника из његове земље није било у парадном ешалону.

Велика је то неправда. Народ БиХ, а прије свега Срби, које МД репрезентује у троглавом предсједништву, највећи је страдалник Другог свјетског рата. Уосталом у трећој тачки закључака Првог засиједања Завнобиха, на коме се према учењу неких историчара родила БИХ, стоји: „Srpske mase, koje sačinjavaju većinu u Narodno-oslobodilačkoj vojsci i koje su dale najviše žrtava, danas stoje odlučno uz narodno-oslobodilački pokret.“ Јуче су нас медији подсјетили да Трећи пук ОСБиХ његује тековине ВРС и као такав је природни насљедник Наше Војске, колико то год парадоксално звучало. Наиме, по истој логици би се рецимо у ЈНА, бар авијација могла сматрати насљедником ЈВуО, јер су сви њени пионири били пилоти Југословенске војске. Но, без обзира на све каламбуре наше историјске стварности заиста ми је жао што припадници ОСБиХ никада не учествују на оваквим прославама.

БиХ, Република БиХ, или постдејтонска БиХ су недоношчад Првог засиједања Завнобиха, прије тога никакве историјске књиге је не познају као државу или државну територију, тј. државну јединицу неке државне заједнице. Наиме, и одлуком Берлинског конгреса Аустро-угарска добија право да окупира двије провинције Отоманске империје Босну и Херцеговину, а не БиХ. Свјесни преваре коју доноси позивање на Завнобих и његове одлуке, Срби су ту имали више делегата него што ће СНС имати посланика у сљедећој НС Републике Србије, НС Републике Српске је прије скоро двадесет и седам година све одлуке Првог засиједања Завнобиха програсила ништавним.

Ergo, непостојање ВРС је посљедица трагичних одлука власти на нивоу РС, нашег принципијелно поданичког односа према „великим силама“ и високим платама у „заједничким органима“ БиХ. Ниједан војник ВРС, живи, рањени или погинули никада није ни помислио да ће ВРС бити интегрисана у ОСБиХ, срећом, јер би већина отишла тамо гдје су побјегли они који данас „уживају тековинама рата“. Од ВРС остало је само Спомен гробље на Сокоцу и бол. Молим све политичаре и ине предизборне манипуланте да се ману приче о ВРС док избори не прођу. Они о томе не знају ништа, па им се омакне да кажу како су „Војници ВРС бранили РС“, што је ноторна лаж, Ми смо стварали РС, а вас је, нажалост, запало да је браните, све више понајприје од Нас.

Нађите неке занимљивије теме, нпр. корону. Ја не знам шта је овим аветињама па почеше из чиста мира тестирати поштен народ и грађане. Нико више није сигуран. Ђурић се држао за уши па добио корону, студенти, ђаци, милицајци, корона је маскираног Вулина пронашла, а да неће обичан полусвет. У Црној Гори забранили литије, а корона ушла у Рожаје, ђе, лише Цетиња, једино народ не ходочасти у славу Бога и Светог Василија. Ушла је у студентске домове, а сви знамо на колико начина се у таквим институцијама може пренијети. Ушла је у вртиће, у хладњаче, у Звезду, у пјесме, у влажне снове о недостижним плажама Суматре. Сви смо криви, све нас мали Николић треба мотком, нема нама слободе без полицијског часа. У нашој државичици забранило матуре, а матори кењци славе 13 година матуре, распламсавају угасле страсти, грле се, роштиљају, пију пиво из исте флаше, једу истом пластичном виљушком, дијеле ћевап напола, плачу над пропуштеним шансама и потрошеним идеалима.

Ја немам идеала. Мисао из наслова није идеал, то је идеја. У земљи, у народу у коме живи стих „Нека буде што бити не може“, у коме је иста особа и Госпођица и госпођа и отац и мајка и предсједник и предсједица владе, у коме се не разликујемо по боји коже али се убијамо због боје дреса и партијске књижице, у коме више волимо да мрзимо него да будемо вољени, у коме свог најбољег спортисту пљујемо јер је превелик за наше хоризонте очекивања, мора постојати мисао већа од сваког нашег свезнања. Ако догодине не буде догодине, ако се ни догодине не здеси догодине, ајде бар за Видовданак да се поздрављамо гласним „Догодине у Призрену!“

 

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (30.06.2020.)

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал

                                                                                     

Komentari
Twitter
Anketa

Čega se u ovom trenutku najviše plašite?

Rezultati ankete
Blog