Obraćam se  svom  narodu,  Srbima  i   nadam   se   da  u tome nema ništa sporno,  pogotovo  mjereno  prema  novodonesenom    Inckovom  zakonu, a on (zakon) je  donesen  zato  da Srbima  bude  jasno  šta  će im se desiti  budi li nastavili da  negiraju genocid  u Srebrenici.  Nadam se, dakle,  da  po novom zakonu  nije   krivično   djelo - u o p š t e  išta  pisati.

Ja sam profesor u penziji, dakle ne mogu studente kontaminirati mržnjom (i nisam nikada), ne mogu    j a v no    djelovati    da  neko mijenja  mišljenje, ne mogu i  ne želim nikoga  n a v o d i t i, ili spriječiti  da radi kako mu savjest nalaže.  Jednom riječju pišem blog kao i do sada. 

Ovaj tekst  pišem apsolutno bona fide, uvjerena  da neću biti   predmet  pregleda odmjeravanja, provjera, ili,  ne daj Bože  nečije zamjerke. Ali, iz mojih blogova (srećom nema retroaktivne primjene Incka)   jasno je da  dosta  pamtim i mnogo  znam   da   se  ne  mogu praviti  blesava,  pa zato  i ne mogu  da prećutim ovo što  se nedavno desilo. Naravno, dobro pazeći da, ne  iz   straha  za  sebe lično, moj život je imao i uspone i padove, rat i mir, uspjehe i neuspjehe), nego  da  ne   dovedem u pitanje  dobrobit  mojih unuka, čija  mi je  budućnost,  slobodna, demokratska,  i evropska  sve do Inckovog zakona - veoma  ležala na srcu. Mislila  sam da će oni, za razliku od nas  starih, koji smo prošli rat (ne znam smijem li reći kakav), ostali živi, znanjem i trudom obnovili život na drugome mjestu, a ne u Sarajevu, gdje smo ostavili godine učenja i rada, ali i grobove najmilijih – moći da  žive slobodno i neopterećeno.

To nešto nezamislivo se desilo. Izgubili smo jednim potezom pera, reći ću  čovjeka (vunena su vremena, valja mjeriti svaku riječ)  koji na odlasku, nakon što je podnio ostavku,  zapečati  našu sudbinu, ali  još gore - sudbinu naše djece i unuka. Neću da se vraćam na to je li imao na to pravo, ovlaštenja itd. to neka raspravljaju pravnici.

Misliti, dakle  usprotiviti se, ne samo ovom zakonu, nego  imati primjedbu, na  postupke Bošnjaka, nekažnjvanje ubica, pokušati voditi slobodni  dijalog, dokazivati nešto činjenicama, braniti   svoje   mišljenje,  pa   makar  se  i  ne moglo odbraniti –  Srbima  više nije  dozvoljeno.  A, šta je sloboda  ako nije m o g u ć n o s t  da braniš  svoje mišljenje  i  kažeš  šta misliš    -   a  to  jeste nesporno i neotuđivo   dostignuće   slobodnoga čovjeka  i ovoga  doba, bar smo tako mislili mi koji smo Evropu davno upoznali.  

Dakle,  ne radi se samo o tome  da se ne smije  negirati  jedna  riječ, da se ta riječ  ne smije  izgovoriti u BiH, a da ne dobiješ već predviđenu kaznu  – nego  to postaje  pravilo  neslobode  misli u zemlji, koja želi i nada se da će nekada biti ravnopravna članica EU !!  Možda i hoće, ko zna. Budući da se sve okrenulo naopačke  i da su  protektorati i kolonije oduvijek nezamislivi  članovi slobodnoga svijeta. Zato su se i oslobađaju od gvozdenoga zagrljaja imperija.

Teško je zamisliti da u demokratskoj Evropi neko nameće zakone. Zakoni o mnogo čemu, čak i restriktivni –postoje. Ali ovdje se radi o nečem durgom. Ovo je UVOĐENJE  VERBALNOG DELIKTA, ali i jasna POVREDA USTAVA BIH, valjda  suverene i međunarodno priznate, slobodne zemlje - dakle  presedan koji U DEMOKRATSKIM ZEMLJAMA  SVIJETA  NE POSTOJI. Ne postoji zato što postoji PARLAMENT   koji može i  treba da donosi zakone i da ih potvrđuje.

Mnogi borci  za slobodu i   demokratiju  u  istoriji, osuđenici  spaljivani na lomačama,  slobodnjaci,  hrabri  disidenti, pametne glave, slobodni pisci, naučnici, da ne  navodim  čuvena  imena  (Djordano, Galileo, Kopernik, Ruso  i mnogi drugi)  gubili su glave, robijali  pod diktaturom,  pod   inkvizicijom, pod Turcima, pod  Austro-Ugarima, pod  komunistima, zato što su  mislili  i   govorili i radili  drugačije.  Šta je ovo ?   Znamo i  vidimo šta je.

Dolazi li ponovo  vrijeme da se skupljamo u crkvama i manastirima (jer smo tamo slobodni i slobodi  se  vijekovima  nadali )  treba li  da šapćemo u 2021 . godini nakon što smo vakcinisali  druge, slali pomoć, pokušali  da udovoljivo svima, čak čujem od srpskoga predsjednika   da bi trebalo da se borimo da imamo ovdje bratske odnose. Kako?    Znamo   da nije dosta, treba  kleknuti (a  nekako  nismo navikli da  klečimo ...  Treba li  da   se krijemo, da  se klonimo prijatelja, jer ne znamo na šta su natjerani, da   se  BOJIMO  da nas prisluškuju, da se  okrećemo oko sebe u strahu  i  mjerimo  svaku  izgovorenu riječ,   jer neće to biti samo  o n a   riječ  koja   se ne smije negirati   – biće to nešto mnogo   strašnije  i opasnije, bar kad su  Srbi u pitanju.Treba li da krijemo da  je za  opstanak  i slobodu  Republike Srpske poginulo na desetine hiljada  boraca.. Treba li da  se složimo   kad  oni kažu  da ima  jedan dio nas  Srba  koji su  ovakvi (dobri)  i jedan dio nas koji su onakvi (genocidaši)..

Podijele li nas, ostalo će doći samo! 

Nisam vidovita, ni politički analitičar  da mogu predvidjeti  šta će se desiti. Ima jedna latinska izreka koja kaže „Inter os et offam multa acccidere possunt (Gelije) U prevodu glasi : Između zalogaja i usta mnogo se šta može dogoditi.

Hoće li i ovo neko tumačiti ? Šta je pisac htio da kaže?  Neka  samo  tumači i  shvatiće  suštinu, Latini su sve rekli.  Ipak, izgleda da  se  sve ponavlja,  s a d a  u ovo vrijeme   nije  preglasavanje, nego je zakon.. Meni u sjećanje, moram priznati u  strahu, dolaze  događaji   iz  1991. i 1992.  Godine.

Pitam se u kom smjeru Bošnjaci guraju ovaj brod, u čiju luku plove, čije kormilare slušaju – a  žive s drugim narodima  više desetinama godina, u mirnoj zemlji...u kojoj valjda kao svi  ostali  (osim u diktaturama)  narodi smiju da stanu, kao u onome uglu čuvenom   u Hajd- parku u Londonu –i  da kažu šta žele, da pjevaju, recituju Šekspira,   da  prijete  ministrima, da  kažu  šta im smeta, šta žele da mijenaju itd.

P.S. Upravo kada završavam ovaj tekst, čujem da su se predstavnici političkih partija u  Republici Srpskoj dogovorili  i usaglasili, prije svega odbacili nametnuti zakon i sve nametnute zakone, sve osim Dejtona, i radujem se da se desilo, valjda prvi put da su svi stali na jednu, jedinu platformu – slobodnu Republiku Srpsku.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (02.08.2021.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal