Aleksandar Savanović

Logika krize

U prethodnih par dana svjedoci smo ekstremnog zaoštravanje političke krize u BH, čak do mjere da se sve češće govori o oružanom sukobu. Stoga nije loše razjasniti pravno-političku logiku nekih ključnih koraka koje su naši predstavnici poduzeli.

1.

Prvo što treba konstatovati je da problem objektivno postoji: nelegitimno djelovanje Ustavnog suda i Visokog predstavnika je prešlo granicu podnošljivosti i neophodno je reagovati na tako drastičnu uzurpaciju. Postavlja se pitanje forme te reakcije.

2.

U prvom koraku reakcija naših predstavnika je bila vrlo dobra i korektno osmišljena: tzv „blokada“ donošenja odluka na državnom nivou. U pitanju je dakle, unutarinstitucionalni pritisak na institucije sistema. To je ona vrsta političke borbe koju je politička teorija opisala rolsovskom kategorijom „građanska neposlušnost“: djelovanje unutar sistema u svrhu korekcije sistema. Ideja nije rušenje postojećeg poretka, revolucija i sl., već zahtjev da institucije (npr Ustavni sud) počnu korektno obavljati svoj posao.  

Takve akcije, da bi imale efekta, podrazumjevaju širi društveni konsenzus i stoga je od načelnog značaja podrška opozicije takvoj „blokadi“. Ta podrška pokazuje da nije u pitanju puki partijski konflikt, već pitanje načelnog značaja. 

3.

Na žalost, ta se pametna i legitimna strategija vrlo brzo pretvorila u svoju suprotnost. Tako su predstavnici SNSD i kolacionih partija najavili povlačenje sagasnosti na „nametnute“ zakone. Tj. izlazak iz postojećeg sistema. Ta je strategija i nelegalna i nelegitmna, i ne čudi da nije dobila širu podršku – npr opozicija je, sasvim ispravno, odbila da učestvuje u tome.

Naime, jedna od osnovnih takovina i bazično načelo zapadne pravne i političke misli je da izlazak iz postignutog političkog ili pravnog aranžmana zahtjeva neku vrstu saglasnosti strana u tom aranžmanu. Zato je npr. nezavisnost Kosova nelegitimna i nelegalna: u pitanju je jednostrani akt. I zato je svima koji se zalažu za nezavisnost Kosova (naročito na vajnom „Zapadu“) tako važno da Srbija na neki način da svoj pristanak (zato se, dok se to ne izdejstvuje, i kaže: „Kosovo je sui generis“).  Ta logika se proteže kroz cjelokupan pravni poredak: od „divorce analogy“ do secesije. Kompletna praksa secesionističkih pokreta u prethodnih 30 god (nakon raspada SSSR) potvrđuje ovu logiku: tako su npr secesionistički zahtjevi u Škotskoj, samostalnost Crne Gore, Brexit itd. bili legitimni i priznati – jer su uključivali saglasnost obe strane u sporu. Istovremeno su secesionistički zahtjevi u Kataloniji, Korzici ili Venetu nelegitimni i nepriznati – jer nemaju saglasnost Madrida i Rima.

Argument da je „pristanak“ dat pod prinudom, i da stoga ne može biti smatran legitimnim, ne važi: bilo koji politički aranžman sadrži neku vrstu disbalansa snaga. Npr. u slučaju prisajedinjenja Veneta Italiji, u Veneciju je za vrijeme referenduma umarširao puk italijanske vojske, a „Za“ je bilo 99% (sic!). Ipak, ustavni sud Italije i države Evrope ne prihvataju čak ni tako drastičnu i eksplicitnu prinudu kao dovoljan osnov za naknadno jednostrano „povlačenje pristanka“ tj secesiju. (koga zanima može o tome više da pročita:  https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=744794 ). Naravno, politička zajednica realizovana pod prinudom ima drugu vrstu problema: ne može postići stabilnost – to je upravo ono što se događa BiH. Ali to je sasvim druga tema.

Iskustvo Pudždemona (koje naše elite ne bi trebalo olako da ispuste iz vida) najbolje pokazuje kako takve avanture završavaju: unatoč podrške mnogih, kako građana Katalonije tako i inostranih mentora, na kraju je uhapšen kao kakav kriminalac. Što on, striktno posmatrano, i jeste bio. Ne zato što je tražio nezavisnost – to je sasvim legitiman zahtjev i normalna politička agenda, već zato što ju je proglasio jednostrano. Prema tome: politika koju je Dodik&Co predložio u prethodnih par dana, a koja podrazumjeva jednostrano suspendovanje zakona i političkih aranžmana, a na koje je prethodno data saglasnost, pod opravdanjem da je ta saglasnost data pod prinudom, je apsolutno pogrešna i neće biti prihvaćena ni od koga. Isto tako kao što je nelegitimno i nelegalno od strane Bošnjaka da osporavaju Dejtonski ustav jer je oktroisan, a Alija bio pred ucjenom: „ili potpiši ili se mi (NATO) povlačimo“.

4.

Jedan mogući izlaz iz ovog opasnog avanturizma je zadržati stvar unutar sistema, tj. unutar postojećeg ustavnopravnog poretka. To se jednostavno može uraditi (ako se u međuvremenu SNSD&Co ne predomisle i retriraju – što bi i bilo najpametnije i najbolje za sve) tako što će NSRS donijeti najavljene zakone, npr. o onaj o vojsci, zatim će ti zakoni biti poništeni pred Ustavnim sudom BH. Čime bi se vratilo početno stanje. Na žalost, i ovaj scenario ima svoju cijenu i svoj rizik. Cijena je što će početna strategija „građanske neposlušnosti“ izgubiti znatan dio svoje snage i legitimiteta (a Ustavni sud BH – jedna stvarno katastrofalna institucija – dobiti na snazi). Rizik je što se u međuvemenu – od stupanja zakona na snagu pa do reakcije Ustavnog suda, mogu pojaviti neke usijane glave koje bi pokušale silom uspostaviti prethodno stanje. Nadajmo se da će svi imati pameti i strpljenja – prvi da djeluju isključivo u formi donošenja zakona (tj. bez pribjegavanja sili – unatoč obećane podrške moćnih prijatelja); a oni drugi da sačekaju stavljanje ovih zakona van snage od strane Ustavnog suda.

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (15.10.2021.)     

Komentari
Twitter
Anketa

U kojoj državi su građani BiH najbolje živjeli?

Rezultati ankete
Blog