Radmila Trbojević

BENJAMINA K.

(Fronti nulla fides)

Prije svega moram  se vratiti na moj prethodni blog (Otvoreno  pismo upućeno     članu  Predsjedništva  BIH  i Predsjedniku   SNSD –a    gosp. M. Dodiku  u kome mi se potkrala greška, naime umjesto  9. Januar 1992   (dan Proglašenja Republike Srpske) napisala sam omaškom 9.01.1991. Veoma  mi je žao,  ali u žaru  pisanja, desi  se i greška. Hvala onima koji me nisu odmah kritikovali.

Ali, da  se vratim na  lik (spoljašnost vara, kao u naslovu) i posebno  na   djelo,  mlade gradonačelnice  Sarajeva   Benjamine Karić  o kojoj sam već pisala. Tada je politička situacija  jednog   „manjeg „ i  „jednog  većeg „   entiteta  BIH  bila podnošljiva, mada ne posebno obećavajuća. Sunovrat dviju (treća čeka ishod) kako  sada  izgleda,  nepomirljivih i  hiljadama  milja  udaljenih  vodećih politika u BiH, nastaje donošenjem, za slobodan  svijet nezamislivog i po posljedicama  nečuvenog  Inckovog   zakona, ali i  očekivanog  odgovora  srpske strane.

Gaženja ljudskih prava i slobode mišljenja  ne postoji u demokratskim zemljama  pogotovo donošenja zakona izvan Parlamenta, kao   što se pomenutim nametnutim   zakonom  zgazilo  demokratsko  pravo srpskoga naroda u BIH i uveden verbalni delikt. Nije dosta što smo  surovo  kažnjeni  i  za ono za  šta  i  nismo bili,  van  svake razumne sumnje, krivi, trpeći  tzv.  „širu istinu“   koju  je o nama  uspješno širio slobodarski  zapad,  osim naravno haških presuda (ne  upadam u klopku  zabrane negiranja   genocida) za šta naši  osuđenici robuju  i  lagano  umiru  u   zatvorima širom „slobodne“ Europe (međutim  nije dovoljno Bošnjacima, treba još)  -  ne može,  -  i   ne  podnosi  se  ćutke. Bar Srbi nisu nikada podnosili teror ćutke.  

Oni koji nemaju  oraha u džepu a primanja su im tek da prežive, nemaju  engleska  i  bjelosvjetska  pribježišta, vrijedna   par miliona   evra, nego neki žive po kontejnerima   (a  do  juče je  to   kao  samo  „radila„  nekolicina  vodećih   iz   SNSD – a  i NIKO više) ...Sada  vidimo da  do  juče  ležerni i nehajni  pdepeovci  (nisam to rekla ja nego njihov dugogodišnji saborac, neka ga tuže  ako laže) ostavljaju  djecu  da  žive u Londonu ili  Beču, ili  drugdje...   Čak  i  oni  koji su do juče  bili  potpuni  društveni  anonimusi, politički  autsajderi, a sada poslanici, kao   jedan  koji  nije iz PDP-a, nego iz SDS –a,  čuveni  lovac  sa  pedigreom –  sada   školuje dijete  u  Austriji, kako čujem. Neka školuje, školovala bih i  ja  unuke  da sam onomad (2010)  imala  još  bar  dvjestotinjak  glasova (ha, ha, ja  priče  za debile)  pa da uđem u Skupštinu, iako sam bila nosilac liste br. 1  za pomenutu partiju. Mene ne demantuju nekadašnji  „saborci„  , oni   znaju da ja mnogo znam, posebno po pitanju plaćanja odgovarajućih  pozicija u stranci (to se sada pominje, kao da se ne zna da je to bila   o p š t a praksa.... Čak i oni koji   su sposobni da vrše funkcije za  šta su bili, ili jesu predloženi, ne  mogu izbjeći određene obaveze koje im se saopšte, bez obzira na kvalitet, obrazovanje, pedigre itd.... Dobro.To za drugi put. Uostalom, šta će oni  jadni, ne znaju šta da rade sa  tolikim parama, koje preostanu od tereta siromašnog života..

Vratimo se avangardnoj, multietničkoj Benjamini.

Benjamina  je  bila  u Banja Luci. Široko se i benevolentno smiješila  (ne opisujem njen smješak) i izgledalo je da  ima namjeru da sa mladim gradonačelnikom Banja Luke  Draškom  može da uradi nešto po pitanju saradnje dva entiteta, a najprije  sa  dvadesetak spomen-ploča  o srpskim zločinima po cijelom Sarajevu, tj. da će ONA  na neki način da se osmjeli i  da prigovori barem nečemu, pogotovo  o spomen- ploči na Vijećnici. Ali nije. Nije učinila ništa, niti smije  bilo šta da mijenja.

Sarajevo ima  svoja  cementirana pravila, ne  može  niko   da misli ono što je suprotno uvjerenju v e ć i n e  Bošnjaka bez obzira kojoj partiji pripadaju ili su politički neangažovani, to  su pravila  koja  neshvatljivom, getoiziranom uskošću čak  univerzitetskih profesora i  akademika, jednom  spremljenom lekcijom  o  ratu u BiH,  naučenom  napamet, koja  ne prizna  koliko  i  k a k o   su  ubijani Srbi u Sarajevu. Ali, ne  samo u Sarajevu.  Po njima je Armija BiH bila  armija nestašnih  dječaka u patikama, koji su benevolentno puštali na slobodu srpske   zarobljenike, okretali   glavu od  ritualnog  odsijecanja glava na Ozrenu, žmirila  dok je slavni komandant  Orić lično  rješavao srpsko  pitanje  oko Srebrenice. Jednim potezom noža.   

Ta  zapečaćena istina  zakopana je  u svijesti  onih koji misle i vjeruju  da su samo Srbi u Jugoslaviji  željeli rat, da su  krivi za rat, da    su  sami sebe istjerali  iz   s  v o j i h  gradova, iz   Jugoslavije, pa  sada treba  nekuda  da odu, (možda na nebo),  a vijekovima  su bili tu. Onda  su, ničim izazvani, odlučili da je (Jugoslaviju ) utamane, da  odsijeku  čvrstu  granu slobodne   zemlje za koju su se junački borili,  te da nakon pedesetak  godina  pomognu stvaranje neke velike Srbije.. Činjenica  je n e p o b i t n   da  su Srbi u BIH one  nesrećne godine preglasavanja htjeli da ostanu u Jugoslaviji, kolika god bila,  ne u Srbiji, da  ne  gledaju   čuveno  „vezivanje  slobodarskih  zastava“ .. Znali su šta to znači i kuda to vodi. Tako je i bilo.   

Danas  najviše  državljana BiH (mahom iz Federacije) uzima državljanstvo zemalja u  koje su otišli, dok grupa njih, zabludjela  mitologijom islamske cjeline (Srbi ne mogu biti cjelina, ko su oni da budu  srpski svijet)  nahuškava  ove preostale  nesrećne građane BiH da se ovdje ponovo zakrve i dokazuju  ko je u pravu, a ko nije. Jedina opcija prihvatljiva  za Bošnjake  bila  bi  da  Srbi  zauvijek  zaćute. Kao ono kod sklapanja braka, „ako  neko  nešto ima protiv –neka  sada kaže„– mada u onome dejtonskom  sklapanju braka tj. mirenja  – nije bilo pitanja  ni jednima, ni drugima. Mir. Tačka

Nakon što  se  Benjamina  vratila  u Sarajevo – spomen ploča na Vijećnici je tamo gdje je bila. A onda su došli Kazani.

I to je valjada  zadnji čin dugogodišnje   drame  ponižavanja  Srba tj. kako  se  Bošnjaci  odnose  prema  žrtvama koje su pobili. Narod koji sebi pripisuje  moralne, odbrambene osobine,  na  nekakvom  odvaljenom kamenu  ispred  jame Kazani, koji bi valjda trebalo da je spomen-ploča, „ kao  pored  puta u saobraćaju  poginulim Srbima“  (što  je  izrekla jedna  zastupnica  Naše stranke, ali njena se nije čula)  udara  ponovo nož u leđa Srbima, s kojima  kao  žele da žive. Kako ? Normalnim ljudima takvo zajedništvo nije jasno.

Takva sramota, takvo  negiranje  ubistava, bolje rečeno klanja  nad bezdanom jamom Trbevića  (gdje  smo nekada dovodili djecu  da udahnu svježi  zrak iz  teške  sarajevske magle)  to   nemušto  orgijanje koljača nad  vezanim  žrtvama,  koje su prije  toga kilometrima  pješačile  do  jame  u   kojoj će skončati živote, ne  s  metkom u potiljak, pa  da  odu  u smrt  kao ljudi (iako svako ubistvo nije ljudski čin), razlikuje se samo po količini  prethodnog  bola i patnje (Srbi su to  prepatili  u brojnim  jamama, pa znaju šta je neljudsko iživljavanje) – nego  mučeni i  preklani. Od koga?  E,  to je zagonetka. Navedena su srpska  imena  -  koliko se kao zna -  žrtve su  poznate - ali   ne i dželati,  iako je  to  odred, brigada  Armije BiH,  regularna, proslavljena, koja  ima spomen-obilježje ...To mora i dalje da ostane tajna.

Niko  Bošnjake ne tjera  da urade bilo  šta što će pokazati da su ubijali, mučili  i   zatvarali ljude  po skrivenim i neskriveniom logorima  u Sarajevu. Mnogi  Srbi su jednostavno nestali. Nestali  mladi vojnici u Velikom parku, u  mučilištu  kasarni Viktor  Bubanj... U  Silosu  u Tarčinu, vojnici JNA   u Dobrovoljačkoj, napadnuti nakon što je bila data riječ (data riječ !!)  da će otići  slobodno, ali nisu.

Benjamina   Karić   je   s a m o   čuvarica  VIjećnice  (cijele  Baš-Čaršije u kojoj nikada nije bilo Srba  i njihovih radnji) kontrolisana  i  instruisana   dokle smije da ide, a  smije  s a m o   da  se  smješka   i  pokazuje slike  bivših gradonačelnika  posjetiocima. Odluke donose drugi. A oni su rekli da imena zločinaca na Kazanima nisu poznata, a  jesu, samo su im oni kao sudili  i zato i ne treba da stoje  zapisani  na spomen-obilježju  poklanih Srba. Sramni Izgovor dostojan licemjera, koji ne prezaju da  i dalje vrijeđaju sve što može i za  jotu ugroziti njihov status žrtve.  Stranci to ne vide i ne čuju. Strašna  tragikomedija  traje....  

Smijao  se  Draško  i  grlio  je Benjaminu   baš  iskreno.

Praktično –  kako je vrijeme pokazalo -  za ništa. 

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (01.11.2021.)                                                                       

Komentari
Twitter
Anketa

U kojoj državi su građani BiH najbolje živjeli?

Rezultati ankete
Blog