Politika

Демократија на задњем седишту у време пандемије

Због ситуације ванредног стања и доделе законодавне власти у рукама извршне власти, земља је морала да одступи од неколико чланова Европске конвенције о људским правима и тако се нашла у друштву неколицине земаља, од којих су сви до једне или бивше републике СФРЈ или СССР-а.

Све то говори о систематски уклопљеној инерцији илиберализма у нашој земљи: ако се у ванредном стању људска права и слободе сматрају луксузом а демократија празна форма без које се не може, онда ова држава никада није напустила парадигму једнопартијске владавине.

Пре објављивања првог брифинга Института за друштвене и хуманистичке науке, који сам припремила уз помоћ неколико колега задужених за проверу чињеница, оклевала сам дали да упозорим на очигледно демократско уназађивање током ванредног стања. Моје оклевање мотивисано је већ једногодишњим статусом таоца славног „датума“ за почетак преговора са Европском унијом.

С друге стране, нисам могла а да се не присетим сазнања да је Македонија увек у неком "ванредном стању", да време никада није идеално за критиковање аутократије - оне из времена Груевског или било којег другог периода - јер смо стално у очекивању неког позитивног сигнала из неког важног центра моћи или пазимо на могућу штету коју може да нанесе "унутрашњи и спољни непријатељ" који непрестано мења свој облик. Након објављивања студија БиЕПАГ (The Balkans in Europe Policy Advisory Group), где се бављење пандемијом у Македонији помиње у контексту сталног поређења са Србијом, и недавно објављене студије Института V-Dem из Гетеборга у којој је Македонија сврстана међу 48 земања високог ризика за улазак у аутократску управу као последица начина решавања пандемије, закључила сам да је потребно припремити сличну анализу на локалном нивоу.

Прибеова упозорења о новој "заробљеној држави"

Оно што не треба заборавити је да је 2016-те године Европска комисија уочила системски недостатак напретка земље у евроинтеграцијама, који је назван „синдром заробљене државе". Другим речима, македонски пример илибералне демократије развијен у доба владавине Николе Грујевског сведен је на модел „заробљене државе". Супротно широкој употреби термина у локалним медијима, у свакодневном животу, па чак и од неких експерата, „заточена држава“ се нужно не односи на корупцију и злоупотребу (које постоје у разним облицима управљања без владавине закона), већ, напротив, на легалну (погрешну) употребу институција у корист неповредивог владања извршне власти у односу на законодавну власт и правосуђе.

„Додана вредност“ ове асиметричне моћи извршне власти у контексту „илибералне демократије“ (хибридни режим или компетитивни ауторитаризам) је популистичка изедначивање извршне власти са владајућом странком, док се странка и њен вођа изједначавају са директном, иманентном рефлексијом „воље народа“. Они су отелотворење чисто народне воље која је наизглед једногласна и једна, док се противник (а тоа је некад готово половина становништва са супротним гледиштем) очигледно не сматра делом аутентичне нације и њене „аутентичне воље".

2017-те године, након доласка нове владајуће коалиције на власт, која је требала променити илиберални поредак плуралистичким и суштинским демократским моделом управљања, Ранјхард Прибе је спровео још једно истраживање и у септембру 2017 године објавио је други извештај, наводећи да се "македонски случај заробљене државе састоји од система који омогућава превелику моћ извршне власти" и упозорио је да, ако се не спроведу системске реформе, "постоји могућност да једна заробљена држава буде замењена другом".

У почетку су у независном цивилном друштву постојале резерве око владе коју предводи СДСМ, која је у то време још увек била у великој мери обележена поларизацијским дискурсом, који је индикатор популистичког начина управљања, што је резултирало сличним страховима као оне које је Прибе изразио у свом другом извештају. Постепено, са одређеним корацима које је влада предузела у погледу јавне критике, као што су самокритика и корекције, и захваљујући антинационализму и политикама регионалног помирења, били смо охрабрени да верујемо да можда нећемо пасти у други или другачији облик прекомерне извршне власти и, самим тим, у још једну варијавију модела „заробљене државе“.

Избијањем пандемије и проглашавањем ванредног стања од стране техничке владе, ауторитарни приступ у суочавању са кризом постаје све очитији и израженији. Од тренутка проглашења ванредног стања, чинило се да Македонија на сваком кораку прати политику Србије: уместо карантина (без обзира дали је у питању делимичан или 24/7) уведен је полициски час према моделу Србије (са тим да је понекад чак било немогуће изаћи из куће, чак и током 61 или чак 85 часова, изузев питања живота и смрти), Скупштина (иако због тренутне ситуације) не функционише, па смо, поред Србије и Мађарске, једине три земље у Европи које функционишу без парламента у жижи пандемије. Поред тога, Македонија и Србија су једине прогласиле ванредно стање у региону и, поред тога, спровеле и „радикалне мере" (да парафразирам анализу БиЕПАГ-а, стр. 9) у вези контроле кретања, и то врло често, како БиЕПАГ каже, али како каже и Високи комесар Уједињених нација за људска права у време пандемије, на штету стварног утицаја на здравље људи и на борбу против ширења вируса.

„Народ је прост и недоветан и бичем се мора владати!“

Због ситуације ванредног стања и доделе законодавне власти у рукама извршне власти, земља је морала да одступи од неколико чланова Европске конвенције о људским правима и тако се нашла у друштву неколицине земаља, од којих су сви до једне или бивше републике СФРЈ или СССР-а. Све то говори о систематски уклопљеној инерцији илиберализма у нашој земљи: ако се у ванредном стању људска права и слободе сматрају луксузом а демократија празна форма без које се не може, онда ова држава никада није напустила парадигму једнопартијске владавине. Очигледно је да се парламентарна демократија, са свим њеним институцијама и правилима игре, сматра празним позориштем које морамо да одиграмо да бисмо се придружили друштву земаља чланица ЕУ.

Инфантилизација народа као "неодговорног", "недисциплинованог", "простог", "неспособног да предузме основне мере предострожности" - једном речју, народом којим треба владати бичем - била је реторика са којом је техничка влада, а пре свега њен Министар унутрашњих послова, оправдао ригорозну политику полицијске државе (која је у неким случајевима користила и војску на улицама да би спровела карант/ полицијски час). Важно је напоменути да је влада Николе Груевског правдала драконску политику "надзора и казне" (хипер-регулација, инспекције, драконске и изузетно бројне новчане казне за бирократске тривијалности) потпуно истим аргументом - "да ова нација не разуме ништа осим казне", претварајући законе у детаљна квази правила или хибриде закона и прописа. Наравно, ова се моћ често претварала у дрско институционализовани, легитимирани или легализовани рекет економије, али и других категорија вредности, попут слободе мишљења и изражавања. Укратко, мит о менталитету (народа) коришћен је да оправда стварност ауторитарне владавине.

У ово доба пандемије и ванредног стања које је омогућило извршној власти да постане и законодавац и судија (јер се бројне и драконске прекршајне ​​казне ефикасно спроводе без посредовања суда), очигледни ауторитарни начин оправдан је "митом о менталитету". (македонске нације, укључујући све етничке групе). Упитан зашто су мере тако ригорозне, министар унутрашњих послова Наке Чулев рекао је да је то тако због "менталитета народа". Менталитет је мит који је позван да оправда ауторитаризам, а самим тим се ауторитаризам не негира, већ напротив, потврђује.

Менталитет елита је ауторитаран

Ево последица сталног призивања "духа менталитета" у оправдавању ауторитарног начина управљања: прво, ауторитарност је прихватљива и може бити оправдана (јер је народ "непоуздан"); друго, држава или политичка елита претпоставља да има менталитет различит од народног и да је, за разлику од народа, неспорно компетентна, па стога влада чврстом руком; треће, дисциплина није самодисциплина и, као таква, осећај јавне одговорности и грађанског ангажмана, већ потчињеност спољном дисциплинском апарату (држави).

С обзиром да се митови не искорењују - осим путем индоктринације, што ја не препоручујем - препоручени начин суочавања са управљањем у којем су демократска начела и грађанска права озбиљно угрожени је инсистирање на ефикасним политикама и одговорност владе. То је једини начин да се изазове и промени ауторитарни менталитет политичких елита. Ако елите желе показати да су превазишле модел илибералне владавине „заробљавањем државе“, оне се морају усредсредити на превазилажење сопственог ауторитарног менталитета уместо да се баве менталитетом који се тиче маса (што је предмет компетенција антрополога и културолога а не креатора јавних политика).

 

Аутор: Катерина Колозова

Izvor: respublica.edu.mk

 

 

Blog