Društvo

Пас који је пронашао породицу послије операције “Олуја“ након 139 дана и 500 километара

Керуша Дена постала је најпознатији пас на планети када је након операције „Олуја“ прешла 500 километара да би пронашла своје власнике у избјегличком кампу. Керуша је лутала кроз непознате градове, а препреку су јој правиле и ријеке.

Велике љубави не може ништа да прекине, па ни рат! Керуша Дена је крајем 1995. године, након 139 дана лутања и пређених 500 километара од Петриње до Руме, гдје се налазио избјеглички камп, успјела да пронађе своје укућане.

Вијест о керуши Дени и њеној породици Радановић у кратком року је обишла цио свијет, а Дена је постала најпознатија керуша на планети. У избјегличком кампу Дена је пронашла Горана и Татјану, те њихове родитеље Душанку и Милана Радановића, и са њима се отиснула у бијели свијет. Зауставили су се у канадском граду Кичинеру.

Више од инстинкта

Када су Радановићи купили кућу у Кичинеру, Дена је добила и пријатеље, вучјака Рокија, са којим је постала најбољи другар.

Радановићи су 1999. године написали молбу за пресељење у Канаду и одмах се поставило питање шта радити са Деном.

Дјеца су јасно рекла да без ње неће да иду. То сам и саопштио службеници у канадској амбасади у Београду, која ме и изненадила и обрадовала у исто вријеме својим одговором: - Ми о вашој керуши све знамо и све ћемо учинити да и она путује са вама, ништа не брините -

Тако је и било – каже Милан Радновић, док његова супруга Душанка додаје: 

– Дена је увек била весела, али 17 дана пре одласка, када смо добили писмо од канадске амбасаде о детаљима путовања, није се мицала из куће. Знала је да се спремамо да негде идемо и стално нас је држала на оку.

Чувена филмска керуша Леси вратила се кући са удаљености од неких хиљаду миља, али је имала стабилан циљ испред себе – имање својих господара. За разлику од ње, Дена је успјела да нађе своје газде на 500 км удаљеном, за њу потпуно непознатом мјесту. Овај случај остао је необјашњен и са стручне стране, те се све свело на констатацију да је то било и више од обичног животињског инстинкта.

Цијела прича почела је у Петрињи, граду у близини Загреба, гдје су живјели Радановићи. Године 1991. добили су од комшије штене, а дјеца су га назвала Дена. Кућа Радановића постала је њена срећна лука, коју је срушила „Олуја“. Колоне српских избјеглица из Хрватске, хрлиле су ка Србији.

У том хаосу, када се спасавао голи живот, Дена је остала у дворишту куће у Петрињи. Сама. Радановићи су нашли своје мјесто под сунцем у избјегличком центру у Руми, покушавајући да уз помоћ добрих људи организују нормалан живот. Милан се запослио као возач аутобуса и некако су састављали крај с крајем. Ипак, туга за Деном била је велика, и њихова срећа никада није била потпуна. Мислили су да је више никада неће видјети.

Срећа без краја

Којим стазама је Дена успјела да дође до Руме и како је успјела да нађе своје господаре и пријатеље, остаје непознато. Прошла је кроз градове, или поред њих: Двор, Нови, Приједор, Бањалука, Прњавор, Дервента, Модрича, Брчко, Бијељина, Богатић, Сремска Митровица. На путу су јој се испријечиле ријеке Уна, Сана, Врбас, Босна, Дрина, Сава. Препреке су, по свему судећи, биле уистину мале према љубави која  је вукла напред ка циљу да нађе своју породицу.

- Пред нову 1996. годину, тачно 22. децембра, у собу је утрчао син Горан и бескрајно узбуђен рекао: Мама, дошла нам је Дена! – прича Душанка, и додаје да у првом тренутку керушу није могла да препозна јер је много смршала, а шапе су јој биле крваве и без ноктију, ипак одао је бијели знак испод врата.

У Руми се Дена оштенила и донијела на свијет петоро кучића. Штенад су поклоњена Румљанима, а она је одлетјела преко "велике баре".

Нажалост, Дена је угинула, али Радовановићи и даље чувају њен пепео у свом дому.

 

Извор: Катера
Blog