Intervju

Medenica: Da je moj narod imao Jastrebarsko, jedini logor smrti za decu u istoriji, pa ispisao bih se iz Srba i molio da mi Bog nikada ne oprosti grehe, ali to smo mi, a oni su “Bljesak” i “Oluja”.

Dobar, pametan i prosvijećen čovjek uvijek će željeti da živi u miru i harmoniji sa komšijom, jer je to najbolje za njega, za njegovu porodicu i zemlju.

Međutim, prostori bivše Jugoslavije nalaze se već 30 godina u konstantnom stanju pripravnosti i napetih odnosa, iste zapaljive retorike, neriješenih granica i apetita. Prema mišljenju kolumniste i političkog analitičara iz Beograda Mihaila Medenice minulih trideset godina su tek eho vijekova koji na mučenom Balkanu djeluju kao repriza - reprize.

- Kako to objašnjavam? Bez iole ličnoga, potpuno objektivno, zaista verujem da je reč o večitoj želji drugih da Srba ne bude, ili da ih bude na nivou statističke greške, i naše težnje, borbe i prava da postojimo, da vekujemo tu gde nam je koren, da nas bude. E, to “da nas bude” je očigledno razlog postojanja mnogih, jer svoje nacije, identitete, postojanje i činjenje zasnivaju upravo na tome da nas ne bude. Rečju, žive za to da Srbi ne žive, i nije to nikakva teorija zavere, niti mit, već apsolutna istina koja je, nažalost, toliko puta potvrđena - istakao je u intervjuu za “Glas” Medenica.

Kome je u interesu da svjetlo na ovim prostorima bude stalno ugašeno i zbog čega?


MEDENICA: Mutivodama, sitnim i odvratnim politikantskim šićardžijama, grobarima mira kojima zapad vešto manipuliše vekovima! Iskreno, narodi smo koji se lako dižu na oružje, a teško dozivaju pameti, ali sad moram da budem i ličan i pristrasan. Srbi jesu oduvek bili ti koji su nesebično pružali ruku svakome, a uglavnom su nam odgovarali tako što bi nam tu ruku odsekli. Ne mari, pružali smo i dalje, i treba je pružati, narod smo vere i vrlina i zaista treba težiti miru i životu u njemu, međutim bezmalo svaki mir nas je koštao jednako, ako ne i skuplje od ratova. Ponavljam, zapadna pogan će doveka činiti sve da ovi naši prostori budu tamni vilajeti, ali na nama je da ovdašnje konjušare tih jahača apokalipse prozremo i mršnemo jednom za svagda, ali, nekako, vazda biramo da im verujemo, valjda je tako lakše - slediti formu umesto suštine.

Apsolutno sam za mir. Pa, svojim kćerkama više od svega želim mirne i srećne živote, ali ne može se večito “mir” meriti brojem Srba pod zemljom. Ako je neko zaista postradao za mir onda je to Srbin, a gotovo nikad mira za njega. Dosta s tim, zaista dosta, ne može se zvati mirom kad se dželati zamore od rastrebljivanja Srba pa “predahnu” jednu ili dve generacije.

Zašto je velikim silama toliko interesantan zapadni Balkan, od Berlinskog kongresa pa do danas i zašto je “srpski faktor” toliki trn u oku istima?

MEDENICA: Zato što je srpski faktor jedini zaista značajan faktor na ovim prostorima, bez namere da nekoga uvredim ili ponizim, ali je tako. Jaka, stamena i nepodeljena Srbija znači mir na Balkanu, ne samo zapadnom, već čitavom, a rekoh i ponoviću - velikim silama, mada su mizerne i bedne, odgovara sve osim mira ovde i sve osim Srbije koja će biti svoja na svome.
Sa takvom Srbijom nema igranja, nema potkusurivanja njenom krvlju, nema večite nestabilnosti koje te “velike sile” čine stabilnima. Sve za šta je Srbija uskraćena joj je pripadalo, pa opet kolicna god da je biće vazda prevelika za te “dušebrižnike” koji su nas tim kongresima zavijali u crno koliko i ratovi.

Kako gledate na uzavrelu situaciju u Srpskoj, a pogotovo nakon nametanja zakona o negiranju genocida?


MEDENICA: Najpre moram da kažem ono što mi je na srcu, u duši - Republika Srpska nije samo država prekodrinskih Srba već zavet i svetinja svakog Srbina. Govorim i govoriću, Srbin ima tri svetinje: Kosovo i Metohiju, Lovćen i Republiku Srpsku, a to jeste ono veće od života, ono za šta bez razmišljanja vredi dati život, i toga bi valjalo da budu svesni svi koji nam kantare te svetinje i misle da se mogu poigravati s njima. Što se pomenutog, fukarskog, zakona tiče evo prvi sam koji ne negira genocid - dogodio se, ali isključivo nad Srbima!

Kad kažem Srebrenica najpre pomislim na sva ona srpska sela srebrenička kojih više nema. Na one sirote majke u crnini, na zatravljena crkvišta, na Kravicu, Zalazje, Sase, Bratunac...

Idiotski zakon o zabrani negiranja genocida nameće se narodu kojeg je sve manje, da zaštiti “žrtve” genocida kojih je više negoli pre rata, pa ima li tu ikakve logike?! Nije to ni prvi ni poslednji krst koji ćemo poneti, ali bojim se da će za one koji su ga doneli, i one kojima je poklonjen, biti kamen oko vrata.

Očekujete li da nakon što je Haški sud “završio” s radom pojačaju pritisci na Republiku Srpsku? Predstavnici bošnjačkih partija ne kriju da im je konačni cilj stvaranje unitarne BiH.

MEDENICA: Siguran sam da će pritisci na Republiku Srpsku biti sve žešći, ali siguran sam i da će biti ništavni ukoliko smo saglasni oko toga da je ona zaista zavet svakoga od nas. Mislim da oko toga nema podele. Ne računam beznačajne glasove drugosrbijanštine koja se zgrozi na pomen Republike Srpske, jesu glasni, ali su apsolutna manjina.

Mogu bošnjačke partije da žele šta hoće, eno im Deda Mraza pa nek mu se žale koliko im volja, pitanje ostanka i opstanka Republike Srpske je pitanje koje uzaludno postavljaju i oni i takozvani međunarodni faktor. Ono što je omeđeno krvlju i grobovima stradalnika nema cenu i uveren sam da i age i lordovi to odlično znaju i da samo dižu tenziju večitog nespokojstva radi. Ne verujem da će se iko usuditi da krene na Srpsku, politički, diplomatski, kako god, jer ona je za Srbina jednaka Kosovskom polju, Mojkovcu i Kajmakčalanu, pa ako misle da to što ćutimo znači da smo nemi - nek izvole.

Nakon Valentina Incka u BiH dolazi Kristijan Šmit. Da li je slučajno to što novi visoki predstavnik dolazi baš iz Njemačke?

MEDENICA: Ne, nikad nije slučajnost kada za upravnika logora, naravno da tu izuzimam Srpsku, mislim na takozvanu federaciju, dođe Nemac. Slučajnosti se retko događaju. A ovo nije! Ali, i to što je došao Nemac treba više da zabrine druge negoli Srbe, jer toliko je puta Nemac ovde dolazio, a svi znamo kako je odlazio. Guraju nam prst u oko, nema sumnje, ali zaboravili su da Srbin i bez oka vidi malo dalje i malo jasnije od svih njih pa da im je po četiri oka u glavi.

Kako da se u ovoj situaciji ponašaju vlasti Srpske?

MEDENICA: Kao svoji na svome, što i jesu bez iole respekta i za Šmita i za želje bošnjačkih narikača! Nema odstupanja ni za korak, pa da vidimo da li će smeti bilo šta da učine po pitanju nestanka Republike Srpske?! Ne kažem da treba ići glavom kroz zid, ali svakako ne treba pokazivati respekta prema onima koji ga nisu vredni, a Šmit to svakako nije. Ponavljam, oni će smeti da učine samo ono što im mi dozvolimo, ništa drugo do toga, i zato nam najviši nacionalni interes mora biti odbrana Kosova i Metohije, Republike Srpske, srpske Crne Gore i borba za Republiku Srpsku Krajinu, koju nikada ne smemo da zaboravimo.

Kada god neko pomene srpske nacionalne interese s “druge strane” oštro reaguju navodeći kako se radi o velikosrpskom hegemonizmu i pokušajima stvaranja nekakve Velike Srbije.  I ova matrica satanizovanja srpskog naroda se vrlo često koristi, a Srbija je sve manja. Ovdje nešto ne štima, nema logike..

MEDENICA: To nas vraća na ono da je izvršen “genocid” nad onima kojih je više negoli pre rata, a Srba sve manje.
Pa, šta Amerika, Britanija, Francuska i Nemačka brane svoje nacionalne interese, i to sasvim otvoreno, baš tako ih i nazivajući, a kad Srbija to čini onda svi u strah od Velike Srbije. Izvinite gospodo, ali naše je legitimno pravo da se borimo za svoje nacionalne interese i to ćemo činiti, a pri ­tom oni ne ugrožavaju baš nikoga, za razliku od njihovih za kojima ostaju reke krvi nevinih. Srpski svet je sinonim za vekovnu težnju Srbinovu da živi u jednoj državi, državi koja jeste naša, državi koju su komadali i poklanjali nacionalnim anonimusima i apatridima da puste korenje, a korenje su puštali isključivo na našim kostima i grobovima. I ja sanjam o srpskom svetu i tako vaspitavam decu, jer nema ničega lošeg u tome, naprotiv, država svih Srba nije tamnica drugih naroda već i njihov dom. Kraj Srbinove kuće uvek je svako bio dobrodošao da podigne i svoju, pa je vazda tim kojima je Srbin išao na mobe jedino na pameti bilo kako da spali Srbinu dom, bez razlike da li će plamen zahvatiti i njegov krov.

Generalno gledajući šta bi moglo biti konačno i najbolje rješenje za ovaj region, da li bi to mogla biti eventualna odluka Brisela da zemlje zapadnog Balkana primi u ovu zajednicu? Da li je tako nešto realno?

MEDENICA: Tvrdim da nikada nećemo biti primljeni u tu zajednicu, niti nam je mesto u tom društvu robovlasnika i roblja. Nemamo mi šta tamo da dobijemo, a možemo sve da izgubimo. Rešenje je u jakoj, beskompromisnoj i odlučnoj Srbiji koja će braniti svoje svetinje. Ne treba nama Evropa da uspostavlja pravila i norme pa Srbin je najviše i postradao za nju, znamo mi odlično šta su zakoni, i Božji i ljudski, i valja nam se okrenuti sebi, jer jaka i slobodna Srbija jeste jak i slobodan Balkan.

U kom pravcu danas ide Crna Gora, da li se može reći da stranci i Milo Đukanović i dalje vuku sve konce...


MEDENICA: Što se Crne Gore tiče, odakle sam rodom, ništa se odlaskom DPS-a s vlasti nije suštinski promenilo, jer Srbin je i dalje građanin drugog reda u njoj, što je apsurd i idiotizam, jer Crna Gora jeste srpska zemlja, ne zato što ja tako kažem, već što mi grobovi praotaca tako vele, kuća, gusle, slava, sveta Srpska pravoslavna crkva, manastir Morača u kojima su požuteli listovi knjiga krštenih sa kojih se jasno, nikad jasnije vidi: Srbin! Čini mi se kao da je ovo mali predah za Mila Đukanovića. Ovi novi se više ponašaju kao čuvari njegove fotelje negoli kao vlast. Đukanović je uzdrman, ali daleko od toga da je pao, ali one divne, veličanstvene, biblijske litije su pokazale ko je i šta je narod Crne Gore.

Potpisivanje temeljnog ugovora sa svetom Srpskom pravoslavnom crkvom je ono što pod hitno mora biti učinjeno, ne zato što je to moja crkva, već zato što su njeni oltari temelj Crne Gore, pa kome je zaista do Crne Gore to će učiniti što pre.

Ponavljam, Đukanović nije pao, uzdrman je, i ne treba mu pružati ruku da se uspravi, jer veće zlo nije zadesilo Crnu Goru od njega. Jednak je to dušman i Srbima i onima koji se pišu Crnogorcima. Dok je njemu iole vlasti, i dok vlast podseća na njega, ništa se osim kozmetike neće promeniti u Crnoj Gori. Đukanović i zapadne ambasade i dalje vedre i oblače i valja toj dvoglavoj aždaji što pre stati za vrat.

To je taj srpski svet - borba za svakog Srbina da slobodno i ponosno kaže da je to što jeste, ma gde bio i ma kakva mu sila pretila.

Život s grijehom

Kako komentarišete nedavne izjave hrvatskih zvaničnika da neće dozvoliti da se njihovim generalima sudi za zločine počinjene u akcijama “Bljesak” i “Oluja”?

MEDENICA: Njima bi trebalo da se bave ljudi koji su završili škole za borbu sa dijagnozama. Zar treba da čude bilo kakve izjave koje dolaze iz države čiji su temelji Jasenovac, Jastrebarsko, Stara Gradiška, Prebilovci, Klepac, onolike jame i vrtače?! Ne želim da generalizujem i ne kažem da su svi Hrvati ustaše, ali stoji da su sve ustaše - Hrvati! Sa toliko strasti i vere poriču, ne jedan, već onoliko genocida počinjenih nad Srbima da mi je zaista nepojmljivo kako je moguće živeti sa tolikim grehom. Da je moj narod imao Jastrebarsko, jedini logor smrti za decu u istoriji, pa ispisao bih se iz Srba i molio da mi Bog nikada ne oprosti grehe, ali to smo mi, a oni su “Bljesak” i “Oluja”. Zato nam se valja dozvati u pamet i činiti sve na stvaranju srpskog sveta, jer on takođe podrazumeva kulturu sećanja i nezaborava, čemu smo skloni pa smo zbog toga svaki put plaćali sve veću cenu  podsećanju.

 

Blog