Intervju

Arno Gujon: Da je Srbin biti lako, Srbin bi bio svako

"Često uzimamo zdravo za gotovo ono što je ovde dobro. Opuštenost, sigurnost, druželjubivost, tradicionalne vrednosti koje Srbi nose u sebi. Tamo na Zapadu se nose i propagiraju takozvane moderne vrednosti, a to nema nikakve veze sa nama i onim što jesmo u Srbiji."

Arno Gujon nije neko ko često daje intervjue za domaće medije. Zapravo baš retko. Domaća javnost ga poznaje kao čoveka koji je skoro dve decenije posvetio humanitarnom radu i pomaganju Srbima na Kosovu i Metohiji, ali je slabo upoznata sa detaljima njegove životne priče koja zavređuje punu pažnju.

Gujon potiče iz francuske porodice koja se generacijama unazad trudila da sačuva francusko-srpsko prijateljstvo. O Srbiji i Srbima je prvi put čuo od svog dede koji mu je pričao o kralju Petru Prvom Karađorđeviću. Kako je rastao tako je njegovo interesovanje za malu državu sa Balkana postajalo sve veće, da bi već sa 19 godina osnovao udruženje „Solidarnost za Kosovo“ s ciljem da pomogne Srbima na Kosovu i Metohiji. U Beogradu živi od 2012. godine, oženjen je Srpkinjom, krstio se u manastiru Visoki Dečani, a danas se nalazi na čelu Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu.

Na početku razgovora sa gospodinom Gujonom priču vraćamo na sam početak. Dotakli smo se njegovih prvih poseta Kosovu i Metohiji i onoga što mu je iz tog perioda ostalo urezano u sećanje.

„Kada vratim film u nazad, shvatam koliko smo u to vreme bili mladi i neiskusni. Ništa nismo znali ni o humanitarnom radu, ni kako ćemo da pređemo sve te granice, nisam znao ni reč srpskog jezika. Nisam znao ni kako će nas Srbi dočekati tamo. Hoće li možda biti sumnjičavi prema nama ili kivni zbog načina na koji ih je Francuska napustila nekoliko godina ranije.“

Jesu bili?

GUJON: „Nisu. Gledali su nas kao na nekoliko mladića iz Francuske koji su prešli 2000 kilometara u želji da njihovoj deci poklone igračke. Dočekali su nas kako brat dočekuje brata. Bili su topli, gostoprimljivi, srdačni. Osetio sam veliko olakšanje jer su prepoznali naš trud i našu dobru nameru.

Veliki utisak ostavila je nemaština u kojoj su ljudi živeli, naročito deca. To je bilo pet godina nakon rata i nekoliko meseci od pogroma. Teško je bilo zamisliti da početkom 21. veka u centru Evrope imate decu koja zimi idu bez zimske odeće. Hodaju u letnjim sandalama i vunenim čarapama po snegu. Ne možete da zamislite da ćete jednog dečaka obradovati ako mu poklonite loptu, ili devojčici lutku. Poklone koje smo im mi doneli bili su prvi koje su dobili u životu. To je jak utisak. Nikada neću zaboraviti jednu staricu koja je došla da nas vidi i rekla:

ʼDođite opet i kada nemate šta da nam date jer vaše prisustvo nam znači. Kažite im tamo u Francuskoj da nismo zveri, da i mi stradamo ovde i da smo dobri ljudi.ʼ“

Da li ste sa takvim pričama koje ste poneli sa Kosova u Francusku uspeli da promenite gledanje Francuza na dešavanja na Kosovu?

GUJON: „To je bio najveći izazov, zato što je nažalost propaganda učinila svoje. Kada demonizujete jedan narod godinama, u potpunosti, onda ljudi nemaju pojma šta se realno dešava tamo, niti preispituju ono što čuju u medijima. U jednoj takvoj atmosferi brat i ja kažemo da ćemo pomoći tim Srbima. Bio je izazov da objasnimo da su Srbi žrtve. Žrtve pogroma, rata, osiromašenog uranijuma. Da im objasnimo da se to desilo juče, ali da se dešava i danas.

Trebalo je da im objasnimo šta su enklave u kojima Srbi žive. Kako bismo im što slikovitije objasnili, upoređivali smo enklave sa malim Asteriksovim selima iz kojih Srbi ne mogu da izađu a da ne rizikuju svoj život. A nažalost ne postoji čarobni napitak.

Objavljivali smo tekstove, davali intervjue, organizovali konferencije i predavanja na tu temu. Pokazivali smo istinske slike i snimke koje smo snimali tamo, svedočili svojim rečima. Nismo se bavili politikom, nismo se bavili istorijom. To je imalo efekat. Počeli smo sa nekoliko donatora, uglavnom su to bili moja porodica i prijatelji iz rodnog kraja. Danas imamo preko 12.000 donatora. To je 12.000 francuskih porodica koje finansiraju i učestvuju u svakom projektu koji realizujemo. Ne dobijamo nijednu subvenciju ni od Francuske ni od Evropske unije.“

Koliko su Vam otežane humanitarne akcije od kada Vam je zabranjen ulazak na Kosovo 2018. godine?

GUJON: „Svakako da jesu. Očigledno se na tom planu ništa neće uskoro promeniti. To je odluka bez obrazloženja i bez roka. Na toj zabrani piše:

ʼZabranjen Vam je ulazak na Kosovo, zato što se nalazite na spisku osoba kojima je zabranjen ulazak na Kosovo.ʼ

Prvih šest meseci nam je bilo teško, trebalo je da se reorganizujemo. Pre te zabrane na Kosovo i Metohiju sam išao svake tri nedelje. A onda odjednom ne mogu da obiđem te projekte, da razvijam nove. Sve što sam radio od tog trenutka morao je da radi neko drugi. Premostili smo sve prepreke. Moji volonteri, saradnici i prijatelji idu na Kosovo i Metohiju, tako da se naša pomoć i dalje razvija. Međutim, ta zabrana mi teško pada i na ličnom nivou. Stekao sam mnogo prijatelja prethodnih 17 godina na Kosovu i Metohiji, tamo mi je kum. U ovom poslu je važan i ljudski kontakt. Odjednom je sve to uskraćeno i oduzeto.“

Na svakodnevnom nivou iz medija saznajemo o političkoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Međutim, neretko nas zaobilaze obične ljudske priče u koje ste Vi mnogo bolje upućeni. Sa kakvim se sve problemima suočava naš narod, koliko im je život na Kosovu težak i ugrožen?

GUJON: „Srbi na Kosovu i Metohiji su ugroženi zato što nemaju osnovna prava na slobodu i kretanje. Ne možete, na primer, za Vaskrs da odete do Đakovice ili do Visokih Dečana zato što organizuju razne demonstracije. U toku godine ne smete da govorite na svom jeziku. Na svom jeziku ne možete da govorite ni u Đakovici ni u Dečanima, čak i u nekim delovima Prištine. Kada sam jednom bio u Prištini sa jednim srpskim prijateljem, mi smo razgovarali na engleskom jeziku zato što je bilo opasno da razgovaramo na srpskom. Danas, u centru možemo da razgovaramo na srpskom, ali ne i u ostalim delovima Prištine. Nedavno je Ivan Todosijević dobio dve godine zatvora zbog izgovorene reči. O tome niko nije govorio. Niko iz međunarodne zajednice nije osudio tu odluku. Oni koji su veoma bučni kad se govori o slobodi govora, ni jednu jedinu reč nisu rekli niti su osudili. To je žalosno. Srbi na Kosovu i Metohiji žive bez osnovnih ljudskih prava, a o tome skoro svi ćute.“

Kada govorimo o pravima Srba na Kosovu trebalo bi da pomenemo i nedavnu odluku prištinskih vlasti da zabrane ulazak na Kosovo vozilima sa srpskim tablicama.

GUJON: „To je pravno maltretiranje srpskog naroda. Danas to rade na ovaj način, sutra na neki drugi. Pored pravnog nasilja, postoji i pravo nasilje. Kada prebiju trojicu Srba u Brnjaku, kada prebiju malog Nikolu u kome su oteli krstić. To se dešavalo stalno.

Ispričaću vam jednu anegdotu iz 2010. ili 2011. godine, ne mogu tačno da se setim. Bio sam sa bratom u selu Žač u kome su Srbi nekoliko meseci živeli pod šatorima. Šatori su bili postavljeni na mestu gde su im srušene kuće. Došao sam sa bratom da im pružimo humanitarnu pomoć. Razgovarali smo sa njima i oni su nam prepričavali šta su proživeli prethodnih nedelja, između ostalog i da su lokalni Albanci pucali na njih iz ʼkalašnjikovaʼ. Pitao sam ih zašto spavaju pod šatorima, a oni mi kažu:

ʼObećali su nam da će nam ponovo izgraditi kuće koje su srušene tokom rata. I niko ništa nije uradio. Spavaćemo ovde dokle god bude trebalo, dokle god nam ne izgrade kuće.ʼ

Pitao sam ih gde su pre ovoga živeli, a oni mi kažu – u centralnoj Srbiji. Onda im se izvinim zbog svog narednog pitanja, zbog čega su se vratili s obzirom na situaciju. Ljudi pucaju na njih. A oni mi kažu:

ʼBolje je živeti ovde i biti svoj na svome, nego živeti u kolektivnim centrima. Bolje je isterati pravdu i imati osećaj da ste čovek, nego da živite kao izbeglica ceo život.ʼ

Zato su se vratili, zato nisu otišli. I danas kada odete u Žač videćete da imaju kuće i da tamo ima dece. Život se vratio zahvaljujući njihovoj hrabrosti. Kroz taj primer ćete videti kako razmišljaju i kako se ponašaju Srbi sa Kosova i Metohije. Zato je naša dužnost da im pomognemo i da im pružimo sve što je u našoj moći. Imate pre svega moralnu podršku, a to je ono što je njima možda najznačajnije.“

Vi ste njih pitali zbog čega su se vratili iz centralne Srbije, a mi Vas moramo da pitamo zbog čega ste napustili Francusku, zemlju o kojoj mnogi mladi iz Srbije maštaju, i zamenili je Srbijom? Šta Vam je Srbija pružila što Francuska nije?

GUJON: „U životu sami birate svoj put. Svakako da sam po rođenju bio predodređen za neku drugu sudbinu i da ništa nije nagoveštavalo da ću jednog dana živeti u Srbiji, govoriti srpski i da ću se baviti humanitarnim radom na Kosovu i Metohiji. Ali takav put sam izabrao. Mogao sam da izaberem neki drugi. Po struci sam inženjer, radio sam u ʼLorealuʼ u Parizu.

U jednom trenutku došao sam u situaciju da sam morao da biram između toga da radim za veliku kompaniju ʼLorealʼ koja mi nudi dobar posao, dobru platu, svetski je brend… ili ću da pokušam da radim ono što za mene ima smisla, a to je da pomažem Srbima na Kosovu i Metohiji. Nisam hteo da se posle 40 godina karijere osvrnem iza sebe i da vidim da je ono što sam postigao u životu to da sam doprineo prodaji šminke u svetu, da sam dodatno obogatio već bogate ljude. Hteo sam da gradim kuće na Kosovu za povratnike, obnovim škole, organizujem humanitarnu pomoć. To je imalo više smisla za mene. Imao sam luksuz da biram. To je velika šansa i nemaju je mnogi jer moraju da se bore za goli život.

Nikada nisam zažalio zbog te odluke. Znam da sam izabrao pravi put. Srbija kao zemlja nije najbogatija u ekonomskom smislu, ali Srbija ima dušu. Srbi imaju dušu, ono što su možda drugi narodi izgubili.“

Osnovali ste, 2016. godine, organizaciju „Inicijativa za natalitet i ostanak mladih u Srbiji“. Koji je glavni argument koji koristite kada objašnjavate mladima zašto bi trebalo da ostanu da žive u Srbiji?

GUJON: „Kada razgovaram sa srednjoškolcima i studentima, vidim da veliki broj njih mašta o Zapadu. O zemljama poput Nemačke i Francuske, ali da ne znaju kako izgleda život tamo. Mnogo idealizuju tamošnje društvo. Kao razloge za odlazak nabrajaju mi veće plate, bolju infrastrukturu, puteve… I za neke stvari su naravno u pravu. Ali treba takođe da budu svesni toga da plata od 1500 evra u Francuskoj zvuči lepo samo na papiru jer će tamo samo na stan potrošiti 1000 evra, a onda će ostatak novca prošiti na hranu i javni prevoz. Na papiru je razlika ogromna kada poredite plate u Srbiji i Francuskoj, ali u realnom životu ta razlika nije toliko velika. Naravno, lakše ćete uštedeti 100 evra sa platom od 1500 evra, nego od 350 evra, ali razlika na kraju meseca nije onolika koliko se misli kada se pravi računica na papiru.

S druge strane, vreme koje se gubi u prevozu, tri i po sata dnevno u proseku u Parizu, ili osećaj nesigurnosti u mnogim gradovima na Zapadu, ne može se meriti novcem. I tamo ćete uvek biti stranac. A biti stranac na Zapadu nije isto kao biti stranac u Srbiji gde ih nema puno i zato su mnogima zanimljiviji i lepo prihvaćeni. Tamo ste jedan među milionima i teško ćete se uklopiti. Sve to treba imati u vidu kada se opredelite da zauvek napustite Srbiju.

Često uzimamo zdravo za gotovo ono što je ovde dobro. Opuštenost, sigurnost, druželjubivost, tradicionalne vrednosti koje Srbi nose u sebi. Tamo na Zapadu se nose i propagiraju takozvane modern vrednosti, a to nema nikakve veze sa nama i onim što jesmo u Srbiji. Potrebno je da ljudi putuju i žive negde drugo kako bi uvideli da nije tamo sve belo, odnosno da nije ovde sve crno. Naravno, ne verujem da ćemo u narednom periodu dostići standard jedne Francuske ili Nemačke, ali što se tiče udobnosti života možemo da ih stignemo, čak i da ih prestignemo.“

Danas ste na čelu Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. Približite nam malo čime se tačno bavi Vaš resor i koje akcije preduzimate.

GUJON: „Uprava se bavi očuvanjem identiteta, kulture i jezika srpskog naroda kako u regionu tako i u svetu. Pratimo pravni položaj Srba u regionu i trudimo se da zaštitimo njihova prava. Nedavno smo pokrenuli kampanju za očuvanje imovine u Federaciji Bosne i Hercegovine, kako bi Srbi poreklom iz BiH sačuvali svoju imovinu koja se trenutno prepisuje na Bosnu ili kanton. Takođe, finansiramo udruženja Srba širom sveta kroz projektno finansiranje projekata koji imaju za cilj očuvanje kulture, identiteta i jezika. Naš prvi cilj ove godine bio je da stavimo fokus na učenje jezika u svetu. Bili smo u kontaktu sa našim ljudima iz dijaspore. Shvatili smo da je ono što ih najviše muči i što je najkomplikovanije zapravo to da prenose srpski jezik svojoj deci. Zato smo mi pokrenuli otvaranje dopunskih škola srpskog jezika tamo gde ih nije bilo i sada ćemo od 1. oktobra otvoriti 23 odeljenja dopunskih škola od Rusije do Španije, preko Holandije i Malte. Upisaćemo oko 700 dece. Povećaćemo broj dece u svetu koja uče srpski jezik za otprilike 20 posto. Kada očuvate jezik, možete da očuvate i identitet i kulturu. Ako izgubite jezik, onda je ipak to mnogo teže.“

 

Izvor: ekspres.net 
Blog