Timoti Sajmon Rot, ili kratko i jasno – Tim Rot, rođen je u Londonu (1961) u porodici u kojoj je majka slikala i predavala, a otac bio novinar, pripadnik Komunističke partije koji je prvobitno prezime Smit četrdesetih godina promenio u jevrejsko (jidiš) Rot, u znak javne antinacističke solidarnosti. Tim Rot je svoje umetničke talente nasledio od roditelja – sanjao je da postane vajar i studirao umetnost, ali je na kraju shvatio da je njegov poziv gluma.

Kao glumac kombinuje osećajnost, čvrstinu, autoritet, moć, šarm i humor u svom radu, i u stanju je da otelotvori kako lude i nasilne kriminalce, tako i osetljive i izmučene umetnike poput Vinsenta van Goga. Đuzepe Tornatore, koji je režirao „Legendu o pijanisti na okeanu”, a u kome Rot igra, svedočio je da je on glumac koji drži mnogo karata u ruci, može da bude dramatičan, grotesktan i komičan. Drugim rečima, Tim Rot je pravi glumački kameleon koji je igrao i u filmovima Stivena Frirsa, Pitera Grineveja, Majka Lija, Vudija Alena, Roberta Altmana, Frensisa Forda Kopole, a za ulogu Kaningama, nestašnog i vulgarnog lopova u istorijskoj drami „Rob Rej”, Majkla Kejtona Džonsa (1995), osvojio je brojne nagrade, uključujući i nominaciju za „Oskar” za najboljeg sporednog glumca.

Rot je poznat i po saradnji i velikom prijateljstvu sa Kventinom Tarantinom sa kojim je radio u filmovima „Psi iz rezervoara”, „Petparačke priče”, „Četiri sobe” i „Omražena osmorka”. Snimio je do kraja i svoju ulogu i u Tarantinovom „Bilo jednom u Holivudu”, ali se na odjavnoj špici filma pojavio natpis : „Tim Rot – ispao u montaži”, što je, kako kaže glumac, toliko kventinovski.

U 2021. godini prilika za susret i razgovor sa njim ukazala se čak dva puta: u Kanu gde je viđen u filmu „Bergmanovo ostrvo” Mie Hensen-Lov, u kojem mu je partnerka Viki Krips, i u Veneciji posle svetske premijere „Zalaska sunca”, meksičkog reditelja Mišela Franka, u kojem igra sa Šarlotom Gejnzbur. U oba filma, koja će uskoro biti prikazana i u Srbiji, Tim Rot pokazuje sve ono zbog čega ga gledaoci i vole i cene – punu snagu originalnog glumačkog izraza...

Kako je na vas uticao boravak na Bergmanovom ostrvu Faro?

ROT: Nisam došao sa „prtljagom”. Pročitao sam scenario, stigao na Faro kako bih se fokusirao na rad na filmu i radio na odnosu između likova bračnog para u krizi. Kompleksno je. U svakom slučaju, nisam znao šta da očekujem. Stižete u Švedsku, putujete prelepim predelima, pa se ukrcate na trajekt i, kao u filmu, posle šest minuta ste već na ostrvu. Zapanjujuće mesto. Osećao sam se kao turista. Istina, nisam ni išao da tražim stvari vezane za Bergmanove filmove, to me nije zanimalo. Ali da, bilo je trenutaka kada bih na nekim stenama pomislio u sebi: „O da, ovo sam već video u njegovom filmu!” Odjednom se osećate kao da ste u Bergmanovom svetu.

Kada ste vi otkrili Bergmana?

ROT: I ja sam ga otkrio kao tinejdžer. Išli bismo na projekcije filmova Andžeja Vajde i Ingmara Bergmana u neki mali bioskop u južnom Londonu. Osećao sam da ako ste glumac, trebalo bi da poznajete i Bergmana, a ja sam očigledno želeo da budem glumac. Ovo je bila moja početna veza sa njim. Tokom godina gledao sam više njegovih filmova, ali nisam bio opsednut njime.

Sa ostrva Faro otišli ste na još jednu atraktivnu destinaciju – u Akapulko?

ROT: Jesam, i sa Mišelom Frankom sam snimio još jedan film. Mišela sam upoznao kada sam bio u žiriju kanskog programa „Izvestan pogled”, a on tamo imao film „Nakon Lucije”, koji smo nagradili. Dok sam gledao taj film više puta sam poželeo da izađem iz sale, on me je slomio i nije mi bilo jasno kako je Mišel uspeo da izvuče takve glumačke predstave. Tada u Kanu, tokom te svečane završne večere, razgovarao sam s njim i ispričao mi je kako bi želeo da snimi film o medicinskoj sestri koja se brine o starim ljudima, jer je takav slučaj video i u svojoj porodici, sa njegovom preminulom bakom. Tada sam mu rekao da ukoliko se odluči da medicinska sestra postane medicinski brat, onda bih bio zainteresovan za ulogu. I nije prošlo dugo, Mišel mi je poslao scenario, snimili smo taj film – „Hronični” i učestvovali zajedno u Kanu. Kada mi je poslao scenario za „Zalazak sunca” odmah sam se zainteresovao, učestvovao i u samom procesu dorade i razvijanja scenarija i sada je film pred vama.

Vaš lik Nil u ovom filmu je veoma čudan, da li ste ikada osetili potrebu da objasnite šta stoji iza njegovih postupaka?

ROT: To je upravo tačka u kojoj različiti ljudi vide različite stvari u ovom filmu. Mišel i ja smo razgovarali upravo o tome šta može dati lik koji je izgledao kao da je izašao iz nemog filma, ali je sada u filmu koji priča. Da li je on psihopata, anđeo, šaljivdžija, kreten? Tokom čitavog projekta morao sam da ga upoznajem, da shvatim zašto je tu i zašto se tako ponaša. Morao sam da znam koji su motivi Nila, u potpunosti. Motivi čoveka za kojeg se ispostavlja da umire i koji zbog toga iz sasvim druge vizure gleda nasilje oko sebe.

Dosta ste snimali tokom ovog doba korone?

ROT: Istina je da sam tokom onog najgoreg perioda zatvaranja snimao film na Novom Zelandu, tada možda najbezbednijem mestu na svetu. To je debitantski film „Udarac” Velbija Ingsa koji istražuje seksualnost i ljudske odnose. Pomogao sam im da dobiju budžet pa sam odigrao očinsku figuru jednog od momaka. Igram lik alkoholičara, oca mladog boksera koji je doživeo seksualno buđenje. Iako su propisi bili strogi imali smo sjajno vreme na snimanju i posle smo imali i potpunu slobodu jer nije bilo niti jednog slučaja zaraze.

Pandemija traje, šta ste o sebi saznali tokom ovog perioda?

ROT: Znam da možda zvuči čudno, ali ovaj period mi je dobro došao. Odmor je za mene uvek bio tada kada sam kod kuće, a zbog korone sam često i morao da budem kod kuće. To je sada bilo neophodnost i moranje, što je čudno. Ali u ovoj situaciji se cela porodica udružila i doprinela da zajednički izguramo. Situaciju smo shvatili veoma ozbiljno i mnogo smo pazili da ne daj bože zarazimo roditelje moje žene. Moramo i dalje da budemo veoma pažljivi sa njenim roditeljima, jer su oni u visokom riziku. Bilo je to teško vreme, posebno za moju ženu. A ja sam čak prestao da pijem.

Prestali ste da pijete?

ROT: Da, ne pijem već godinu dana. Osećao sam da tokom pandemije nije dobro da pijem. I jednostavno sam prestao. Lako. I nemam želju da se tome vratim. Pijem samo vodu.

Kako vi zapravo birate uloge?

ROT: Kada biram uloge postoji određena količina posla koji moram da preuzmem da bih platio kiriju i finansirao druge stvari. Takvi filmovi su u jednoj kategoriji i oni su ti koji mi omogućavaju da se zabavljam različitim i čudnim temama u samom poslu. Tokom godina karijere igranje me je i dalje fasciniralo, a u dobrim i zanimljivim projektima nikad ne znam šta da očekujem – nema pravila. Veoma se trudim da se ne pridržavam pravila.

Svoju glumačku igru nazivate poslom, a ne kreacijom ili umetnošću?

ROT: Mislim da je to posao. Neverovatan i fascinantan rad od kojeg živim. U godini kada smo svi bili zatvoreni, otputovao sam na Novi Zeland, onda sam se našao u Marvelovom ludilu. Onda sam snimio i horor film Endrua Semensa u kojem igram sa Rebekom Hol. Moja godina je bila luda. Išao sam iz posla u posao. Uvek sam mislio da je ova igra neverovatan posao, jer ne morate da nosite odelo. Morate da ustanete i obavite posao, izvršenje je odavno revidirano, ali je i dalje superiorno u odnosu na druge poslove. Ne bih ja ništa menjao u karijeri.

U maju ste napunili šezdeset godina, kako ste proslavili rođendan?

ROT: Popio sam kafu. Starost me nikada nije brinula.

Izvor: politika.rs