Tema nedelje

Глобално загријавање: мит или стварност?

Данас, на крају прве деценије 21. вијека, ријетки су људи који нису чули за „климатске промјене". Овај термин, сам по себи, потиче од термодинамичких процеса који се дешавају у атмосфери или боље рећи тропосфери, најнижем слоју атмосфере, а који својим ефектима утичу и изазивају промјену времена, а самим тим и климе, и то само ако је ријеч о промјенама које континуирано трају бар три деценије. Иначе се ради о климатским осцилацијама којих је одувијек било. Свјетска метеоролошка организација (WMO) је као референтни период, односно климатску нормалу узела период 1931-1960., 1961-1990., 1990-2020., дакле, временски период од 30 година.


Пишу: Нада Рудан и Александар Пајовић, магистри метеорологије

Клима, дакле, представља просјечно стање временских прилика на Земљи уопште или на било ком њеном дијелу током 30-годишњег периода. Вријеме и клима, баш као метеорологија и климатологија, неодвојиви су појмови у науци, данас и заувијек. Ове двије научне дисциплине су у ствари једно, а одвојено, оне су ништа, док се разликују по дефиницији управо онолико колико се разликују вријеме и клима. Клима, као просјечно стање временских прилика, а вријеме као тренутно стање временских прилика су два најзначајнија појма у метеорологији и заједно чине оно што данас подразумијева наука о Земљиној атмосфери.

Нема описа временских и климатских прилика без осматрања и мјерења метеоролошких елемената која трају извјестан период, а односе се или на цијелу Земљу или на само један предио или мјесто. Због тога је установљена мрежа метеоролошких станица на цијелој планети, као и стандардна методологија контроле и анализе истих. Треба истаћи да су многа мјеста, која су неприступачна, непокривена осматрачким системом, а на многим је установљена у ближој прошлости, те је немогуће извршити поређење климатских прилика.

Метеорологија и климатологија, неодвојиви су појмови у науци, данас и заувијек

На сљедећем графику управо је приказан тај спој времена и климе у једну цјелину: Климатски систем Земље. Јасно се уочава интеракција свих географских и климатских фактора, климатских и метеоролошких елемената са Земљиним омотачем састављеним од три различита система, заједно са осталим компонентама динамичког система. На овом систему се темељи метеорологија и климатологија. Нема истинитости у сагледавању узрока климатских промјена изузимањем иједног чиниоца из тог термодинамичког система, који је непрекидно у процесу трансформације. А управо то чине многи „тумачи" климатских промена.

Фото бр. 1: Климатски систем Земље

Управо ова различитост у давању приоритета неком од чинилаца који утичу на климу, па и њене промјене, изазива велику пажњу цјелокупне јавности на планети. Климатске флуктуације су одувијек постојале, али и прије 100 или 1000 и више година постојале су драстичне климатске промјене. Имала је температура своје максимуме и минимуме давно у прошлости када човјека није ни било, али и недавно, током 30их и 50тих година прошлог вијека. Зато су историјски низови метеоролошких података од непроцјењивог значаја. Тамо где не постоје исти, а дају се процјене и пројекције климе у будућности, ради се о обичној манипулацији.

Климатске флуктуације су одувијек постојале, али и прије 100 или 1000 и више година постојале су драстичне климатске промјене

Наш највећи научник Милутин Миланковић са својим „Каноном осунчавања" и тзв. „Миланковићевим циклусима" давно је тврдио и износио своју теорију ледених доба и повезаност промјене инсолације и промјена у Земљиној орбити и климатских промјена. Иако годинама оспораван, чак и од колега метеоролога, данас је Миланковићева теорија потпуно научно доказана и он се сврстава у ред највећих научника на Свијету.

 

Откуд толика прича о "глобалном загријавању"?

Зато се с правом поставља питање зашто толика „галама" данас, те зашто се тај појам толико експлоатише у посљедње вријеме?! Данас се климатске промјене повезују са једним другим, у истом контексту помињаним појмом, а то је глобално загријавање. Овај појам дефинише процес пораста температуре на глобалном нивоу, односно на цијелој Земљи. Пораст температуре постаје нарочито евидентан и научно поткрепљив током посљедњих десет или нешто више година у многим мјестима и регијама.

Зашто се у прошлости није говорило о томе, када су такође биле уочене промјене климе?

Анализом глобалне температуре Земље се баве само највећи свјетски центри, који имају приступ свим подацима на планети. Подаци са метеоролошких станица широм свијета, из укупно 188 земаља, чланица СМО-Свјетске метеоролошке организације, обрађују се и детаљно анализирају, како за цијелу Земљу, тако и за поједине дијелове Свијета и непрестано се презентују на многим научним скуповима и радионицама. Такође, други најважнији метеоролошки елемент коме се придаје велики значај јесте количина падавина, односно промјене у режиму падавина.

Управо због пораста температуре, као једног од најзначајнијих метеоролошких елемената, долази до нагле експанзије наведених појмова, односно термина. Дакле, данас се „климатске промјене" користе у контексту глобалног загријавања, односно пораста температуре. Међутим, остаје и даље недоумица, зашто није тако било у прошлости, када су такође биле уочене промјене климе. На локалном или регионалном нивоу, свеједно.

Два концепта анализе климатских промјена

Постоје бар два концепта у Свијету који се тичу анализе промјене климе, односно узрока који доводе до промјене климе. Другачије речено, можда помало метафорички, постоје бар двије истине. „Прва" је она гласнија коју данас можемо сви да чујемо, која је јасна и гласна свугдје и у сваком тренутку, а „друга", тиша али не мање значајна (о томе ће вријеме дати најбољи суд), али која се ријетко и на знатно скромнији начин медијски експлоатише.

Прва „истина" говори о томе да је узрок пораста температуре на глобалном нивоу управо „Он", особењак који мисли да је све у његовим рукама, а који мисли да је Земља простор који само он може да контролише и са њом „манипулише" и који се зове „човјек". По тој истини или филму „Неугодна истина", како рече бивши амерички потпредсједник у свом оскаровцу, човјек својом активношћу и чињењем управо нарушава тај нормалан тренд температуре, односно изазива њен пораст. Наводи се у њиховим званичним извјештајима, да 8 од дванаест најтоплијих година на глобалном нивоу је смјештено у периоду од 1996. године до данас.

По првој "истини" или филму „Неугодна истина", човјек својом активношћу нарушава нормалан тренд температуре

Самим тим, узрокујући промјене температуре, човјек узрокује много више. Он изазива и евентуално подстиче све негативности и природне несреће које се могу данас замислити или се могу видјети на филмовима о природним катастрофама, често приказиваним на филмским платнима. Човјек, по њима, у ствари изазива „ефекат стаклене баште", односно ефекат загријавања ваздуха изнад тла и спријечавања одласка топлоте назад у атмосферу због присуства гасова који изазивају ефекат „стаклене баште" (угљен-диоксид, водена пара, метан, фреон и други) у атмосфери, чија се концентрација годинама повећава у складу са индустријским развојем. Али без тог ефекта данас не би било живота на Земљи, захваљујући коме је просјечна температура на Земљи 15 степени Целзијуса, а не -180С колико би износила без њега.


Фото бр 2

Фото бр. 2 Дневни ход максималне дневне температуре у септембру мјесецу, за 2008. годину: црвена линија - 98. перцентил максималне дневне температуре, браон - просјечна максимална дневна температура, плава - 2. перцентил максималне дневне температуре, зелена - максимална дневна температура у септембру 2008.

Посљедице тог „чињења" или „нечињења" од стране човјека су већ унапријед наслућене. Суше, поплаве, пораст нивоа мора, тропски циклони, отапање леда на Арктику и Антарктику, на Гренланду и планинским врховима, промјена биодиверзитета, промјена климатских појасева, модификција годишњих доба, глад... само су неке будуће пројекција дешавања на Земљи коју имамо. О томе су написани бројни списи и научни радови, а колико се цијела ова „истина" схвата озбиљно говори податак да је 1988. од стране Уједињених нација основан Међувладин панел о климатском промјенама (IPCC) који је имао за циљ праћења промјене клима, предузимања мјера прилагођавања, давања процјена и публиковања својих извјештаја.

Суше, поплаве, пораст нивоа мора, тропски циклони, отапање леда на Арктику и Антарктику, модификција годишњих доба, глад...

Колики значај ово тијело, које има данас преко 3000 научника и других чиновника, има у Свјету говори и додјела Нобелове награде за мир управо њему, заједно са поменутим потпредсједником САД у прошлом мандату. О ангажовању јавних личности, политичара, умјетника и других „познатих" сувишно је трошити вријеме. Један најзначајнији догађај којим ће се испратити ова 2009. година јесте само потврда, на самом крају, снаге и утицаја ове „прве истине". Децембра ове године у Данској, у Копенхагену, управо ће се десити још један у низу састанака представника најмоћнијих сила Свијета, на тему климатских промјена.

Друга "истина": Тиха и незанимљива медијима

Друга "истина", како бисмо је условно могли назвати, али не због сумњивије теорије коју са собом носи, него због медијске затамњености исте, јесте прича да човјек не може бити главни и пресудни узрок промјени климе, порасту температуре, а затим свим оним сценаријима у даљој или ближој будућности, које нема потребе набрајати. Знамо их сви зар не? Она се, поред неупитног утицаја човјека, ослања и на друге узроке, првенствено на тзв. астрономске факторе који нису нимало мање важни од првих, односно од људских активности. Напротив, они су пресудни.

Они тврде да су климатске промјене дио геофизичког система узимајући у обзир и Земљину путању око Сунца, која се мијења током изузетно дугих временских периода. Управо ову тезу о промјенама у оквиру геофизичког система открио је већ поменути Милутин Миланковић. Такође, не можемо занемарити интеракцију атмосфера - океан која иде у прилог овој теорији. Топлотни капацитет водене површине, односно Свјетског океана на Земљи је огроман, а само његова 4 центиматра имају исти топлотни капацитет као и цијела тропосфера у којој се дешавају сви физички, односно метеоролоши процеси. Ту су свакако и вулканске ерупција као природни феномен, али и узрок емисије великих количин прашине и других гасова, па самим тим помињу се као узрок промјене климе. „Ел Нињо" и „Ла Ниња" такође имају своју улогу.

Друга теорија се, поред неупитног утицаја човјека, ослања и на друге узроке, првенствено на тзв. астрономске факторе

Ова друга теорија води немилосрдну борбу са првом и већ су изнели своје виђење свега тога, којим тотално негирају истинитост извјештаја IPCC. По њима је 1998. година била најтоплија на глобалном нивоу, а да посљедњих једанаест година није уочен пораст глобалне температуре Земље. Даље, уочен је тренд хлађења океана у посљедњих неколико година. Чак се говори и о циклусима њиховог загријевања и хлађења који има период од тридесетак година. Важна ствар која иде у прилог „друге истине" је да је сам IPCC - Mеђувладнин панел о климатским промјенама тек у свом посљедњем, четвртом извјештају, у дефиницију појма „климатске промјене" (по њима су промјене климе настале искључиво човјековим дјеловањем) додао и „друге факторе" као узрочнике промјена. Дакле, све до прије двије године под климатским промјенама се подразумијевала промјена климе под утицајем антропогених фактора.

Зар нису управо научници и то као најкомпетентнији метеоролози и климатолози, они којима је одредница одувијек била ова: „Ми, који смо имали срећу да одаберемо науку као позив имамо обавезу да подијелимо са јавношћу оно што смо научили о томе како овај свијет функционише. Не зато што научници полажу право на неку већу интелектуалну врлину, него зато што је наука једини начин који имамо да раздвојимо истину од идеологије, или лажи или глупости? " Е сада, поставља се са правом питање, да ли је све тако црно-бијело или није, а да ли је наука данас стављена у службу политике или идеологије или нечег трећег. Један од усамљених политичара који који је дао свој допринос на ову тему, а не одступајући од научног приступа је предсједник Чешке и који подржава идеју о астономским, а не искључиво антропогеним факторима, као кључним за промјене климе. У једном свом говору он каже:" Глобално загријавање је лажни мит и свака озбиљна особа или научник тако мисли". Он наглашава да IPCC није научна институција, већ политичко тијело, врста невладине организације зелених и наставља: „Ови људи су политизовани научници са једностраним мишљењем". Неко је рекао да ће се наша дјеца и унуци смијати како су им се старци „борили против климатских промјена".

Земља је пролазила кроз различите климатске промјене које никако нису могле бити повезане са човјеком, јер га тада није ни било. Такође, постојале су различите теорије о леденим добима, а ниједна није стопостотно доказана, а они су заступници идеје да смо сада једном интерглацијалном периоду који се ускоро завршава. Истраживања показују да су и друге планете у истом стадијуму промјена као и Земља чиме потврђују своју идеју о утицају Сунца на промјену климе што иде у прилог противницима идеје о пресудном утицају човјека на пораст температуре.

Наравно, незаобилазни дио приче о климатским промјенама тиче се управо профита, односно новца. И овдје су јасно поларизоване двије опције. Једна, она већа, говори о томе да се смањењем емисија угљендиоксида и других гасова може битно постићи смањење температуре и то увођењем потпуно нових технологија у индустријском прогресу, што свакако представља позитиван примјер и буђење свјести код људи у заштити природе и средине у којој живимо.

Незаобилазни дио приче о климатским промјенама тиче се управо профита, односно новца

Примјери су бројни, од тзв. " штедљиве" сијалице, па до недавно тестираног авиона који умјесто штетних горива користи соларну енергију као и аутомобил „Тесла". О производњи енергије из обновљивих извора тек има доста реализованих пројеката у Свијету. У том контексту је и познати „Кјото протокол", а ево на помолу је и нови договор у Копенхагену. Друга страна међутим све ово горе написано критикује опомињући да је само ријеч о најмодернијем оруђу за контролу развијених или мање развијених економија, о угњетавању најслабијих и њиховом даљем исцрпљивању и наметању пореза истим. Логичан примјер који истичу јесте управо сијалица која је много скупља, али која, како кажу није толико трајна, напротив.

 

Гдје смо ту ми?

Гдје смо ми обични људи у овом „рату" моћних, у овој непрестаној борби која траје? Тешко је на то питање дати одговор, много теже него што мислимо. Сви смо или за једно или за друго, а можда нисмо ни за једно, ни за друго. Ми можда не знамо одговор, али природа зна, јасно нам то показује и сада, али и вијековима раније. С обзиром да систем тежи једном енергетском балансу и складу, надајмо се да ће природа успоставити неку врсту равнотеже.

Република Српска и Босна и Херцеговина, није издвојени сегмент свих ових тема. Данас и БиХ покушава одоговорити и испунити обавезе према Уједињеним нацијама и IPCC и публикује се први извјештај о томе. Испуњавају се сви задаци постављени у овом контексту, како поступци регистрације емитера-загађивача, анализе климата, прогнозе будућих сценарија, тако и евентуални поступци прилагођавања и адаптације. У РС и ФБиХ је такође присутан позитиван тренд температуре, у неким мјестима израженији, у неким не, нарочито посљедњих десет година.

То потврђују подаци релевантних институција из оба ентитета. Наравно, може се сада поставити питање зашто смо онда подложни утицају климатских промјена, ако смо „ефикасно" регулисали, односно „угасили" већину загађивача. Честе су поплаве, сушни периоди, слабе зиме, сува и тропска љета, олујне непогоде, јаки вјетрови.... али је сасвим јасно да су постојале и много раније. Оно што је занимљиво јесте појава неких климатолошких екстрема, као на примјер, септембра 2008. година када је температура у кратком периоду, са рекордних 380С пала на 110. Ово се десило у Бањој Луци, али слично је било у већини крајева (Фото бр.2). Сјетимо се само временске непогоде 29. августа ове године у граду Бања Лука, коју чак ни нумерички прогностички модели нису детектовали. Превазилажење апсолутних максимума темпретауре је била такође честа појава посљедњих неколико година, али и максималних количина падавина.

Пораст температуре јесте евидентан, нарочито у бањолучкој регији

Иако је раније у неким анализама било истицано да се искључиво ради о дефициту падавина, у свим дијеловима Републике Српске, па и Федерације БиХ, детаљније анализе, ређене у склопу израде Првог извјештаја о климатским промјенама које су водиле Уједињене нације, показују да тај дефицит није толико изражен, па је погрешна и пројекција падавинског режима у ближој и даљој будућности. Чак шта више, у већем дијелу БиХ постоји суфицит падавина, док је дефицит присутан искључиво у љетњем периоду, нарочито у јужном дијелу земље.

Јасно је да је код нас емисија значајно смањена због познатих разлога из блиске нам прошлости. Али, пораст температуре јесте евидентан, нарочито у бањолучкој регији. Званична статистика и климатологија упућује на још један значајан и уовом контексту двије варијантне или дијаметрално супротне идеје. Наиме тренд температуре у Бањој Луци (ова метеоролошка станица се најчешће користи јер има најрепрезентативнији низ података, од 1957. године) се јасно поклапа са трендом криве која приказује дужину трајања сунчевог сјаја - инсолације. Звучи познато?

Наравно, јер тиче управо једне од теза о утицају Сунца на промјену климе. Пораст температуре у Бањој Луци у складу са порастом инсолације је јасно уочљив и овдје се управо појављује дилема, ако је главни узрок индустријализација, како је у БиХ/РС температура расла током деведесетих ако није била активна индустријска производња? Ево, на крају слика све говори.

 Инсолација и просјечна максимална температура на годишњем нивоу за Бању Луку са трендовима

На самом крају, надамо се да смо бар мало расвијетлили ову тему и наше могућности у вој години која је проглашена годином Милутина Миланковића.

Komentari
Blog