Tema nedelje

Ирански нуклеарни програм: Амери почели, Руси завршили

У Бушеру је пуштен у погон нуклеарни реактор атомске електране, који је за Иран изградила Русија. То је круна дуготрајног процеса, започетог још средином прошлог вијека.


Пише Аждар Куртов, фонд стратешке културе

Пуштање у погон атомског реактора значајан је догађај за сваку земљу. За Иран посебно, јер пуштање у погон атомске електране значи и спољнополитички пораз САД. У тој ситуацији бивши амбасадор САД у УН Џон Болтон је наступио у улози провокатора изражавајући се старим језиком антисовјетске пропаганде и потпиривача рата. Болтон је позвао Израел да хитно бомбардује Бушер прије него што 21. августа горивни материјали буду постављени у реактор.

Болтон је позната личност. У августу 2008. године он је оптужио Москву за агресију против „мале и за све невине“ Грузије, а још прије тога је говорио којешта о резервама оружја за масовно уништавање код Садама Хусеина.

Цинизам је квалитет својствен многим америчким политичарима. Ево и данас они оптужују Иран, а уједно и Русију, због тога што ће се пуштањем у рад Бушерске атомске електране на мапи свијета појавити „нови нуклеарни монструм“. Присјетимо се, међутим, ко је стајао на изворишту нуклеарних планова Ирана.

Задуго прије Руса Иранци су успоставили контакте са Американцима тежећи да добију приступ нуклеарној енергији. Било је то за вријеме шаха, са којим је Вашингтон имао пријатељске односе. Још 1957. године склопљен је споразум између Ирана и САД о мирном коришћењу нуклеарне енергије. Вашингтон је пристао да испоручи Ирану нуклеарне уређаје и опрему и да помогне у обуци иранских стручњака. А Иран је пристао на амерички мониторинг и инспекцију нуклеарних објеката.

Амерички нуклеарни програм

У сарадњи са МАГАТЕ 1967. године склопљен је још један уговор између Ирана и Вашингтона, по коме су Американци испоручили техеранском нуклеарном научно-истраживачком центру експериментални реактор мале снаге од пет мегавата. Наредне године амерички реактор је пуштен у погон а као гориво у њему је коришћен уранијум са степеном обогаћења од 93 одсто.

Касније су САД испоручиле Техеранском центру „вруће коморе“, што је омогућило Иранцима да из озраченог нуклеарног горива издвајају плутонијум. Поређења ради, нуклеарно гориво (82 тоне), испоручено у 2008. години за Бушерску атомску електрану, које се сада налази у специјалном складишту под присмотром МАГАТЕ, има степен обогаћености од 1,6 до 3,6 одсто.

Американци се за вријеме шаха никада нису бунили ни против тога да Иран створи затворени нуклеарни горивни циклус који омогућава издвајање плутонијума, што се сматра довољним условом за појављивање техничких предуслова за стварање нуклеарног оружја. На иранско-америчким преговорима активно су разматрани пројекти испорука Ирану до осам нуклеарних реактора у вриједности од 6,5 милијарди долара.

Американци се нису бунили ни против контаката Иранаца са својим стратешким савезницима у НАТО – Французима и Њемцима. Последњи шах Ирана Мохамед Реза Пахлави је једним од праваца својих реформи („бијеле револуције“) учинио развој нуклеарне енергетике. Године 1974. Иранци су усвојили дугорочни план изградње 23 атомска реактора укупног капацитета преко 20 мегавата.

Нису совјетске, већ управо западне технологије те које су требале помоћи Ирану на том путу. Осим споразума са САД, Иранци су склопили уговоре са Њемачком и Француском. У последњем случају они су чак ушли у ред акционара завода за обогаћивање уранијума купујући за милијарду долара 10 одсто акција гасно-дифузног предузећа у француском Трикастану. Према условима тог дила, Иранци су добили право приступа технологији за обогаћивање уранијума, као и право откупа продукције тог предузећа.

После су дошли Нијемци и Французи

Што се тиче Бушерске атомске електране, 1974. су уговор о њеној изградњи Иранци потписали са Њемачком фирмом Крафтверк Унион. Уговор је предвиђао изградњу два реактора атомске електране капацитета по 1.300 мегавата. Осим изградње атомске електране, Немци су пристали да врше и обуку иранских научних кадрова и обезбеде производњу и коришћење радиоизотопа. Према том пројекту, атомска електрана у Бушеру требало је да почне са радом 1980. године (први реактор) и 1981. године (други реактор).

Са Французима су такође склопљени уговори. Француска је 1976. године прихватила да изгради у Ирану атомску електрану у Ахвазу са два реактора капацитета по 950 мегавата. Вриједност уговора износила је двије милијарде долара. Рок пуштања у погон одређен је за крај 1983. или почетак 1984. године.

Поред тога, Француска је 1974. године приступила изградњи иранског нуклеарног истраживачког центра у Исфахану, гдје је 1980. године требало да почне са радом експериментални нуклеарни реактор француске производње.

Као што видимо, док је Иран био под шахом и кретао се на колосијеку политике САД и НАТО, никога на Западу то није забрињавало, а сигурно нико није третирао Иран као „будућег нуклеарног монструма“. Све се промијенило побједом исламске револуције 1979. године и ослобађања Ирана од утицаја Запада. Склопљени уговори су раскинути, а изградња објеката обустављена.

До тог времена Бушерска атомска електрана била је готова, по разним оцjенама, 70-90 одсто (први реактор) и 40-75 одсто (други реактор). На француској атомској електрани у Авхазу завршени су терени за изградњу, али је Ирану отказан приступ технологијама и обогаћеном уранијуму предузећа у Трикистану.

После исламске револуције наступио је период када Иранцима није било до нуклеарне енергетике. Вишегодишњи крвави рат са Ираком одразио се и на Бушер. Незавршене објекте девет пута је бомбардовала ирачка авијација, после чега је дошло до озбиљних оштећења.

Руси завршили посао

По окончању рата Техеран се вратио плановима развоја нуклеарне енергетике. Међутим, сви покушаји да склопи споразуме са Шпанијом, Аргентином, Индијом, Бразилом и Пакистаном, па чак и са Кином, нису успјели. Вашингтон је константно вршио притисак на владе тих земаља присиљавајући их да одустану од планова сарадње са Ираном.

Русија том притиску није подлегла. Године 1992. потписан је руско-ирански споразум о коришћењу нуклеарне енергије у мирне сврхе, у коме је поменута и изградња атомске електране. После нимало лаких усаглашавања низа детаља, 5. јануара 1995. године у Техерану је потписан уговор о изградњи првог блока Бушерске атомске електране.

Међутим, руски нуклеарци нису могли једноставно да наставе посао, који су прије њих започели Нијемци. Атомска електрана захтјевала је поновну изградњу уз прилагођавање реактору руске производње ВВЕР-1000 капацитета 1.000 мегавата. Осим тога, Русија је склопила уговор о будућој изградњи још три реактора капацитета 1.000 и 440 мегавата. Припремљени су за потписивање и споразуми о испорукама из Русије двије хиљаде тона природног уранијума и о обуци иранских стручњака у школским установама у Русији.

Тада (а и сада) уговор о изградњи Бушерске атомске електране имао је за Русију озбиљан значај. Вриједност првог реактора одређена је у висини од 800-850 милиона долара а цјелокупна изградња процјењена је на вриједност од милијарду долара. Притом је 80 одсто вриједности изградње Иран плаћао у валути, а 20 одсто у робама.

На изградњи Бушерске атомске електране радило је око триста руских предузећа. Према уговорима је отворено нових 20.000 радних мјеста. Рок завршетка изградње најприје је утаначен за 2003. годину, али из разних разлога тај рок је помјеран. САД су стално вршиле притисак на Москву како би одустала од завршетка изградње атомске електране. Ни Иран није увијек поштовао преузете обавезе о плаћању обављених послова. И поред свега, 21. августа 2010. године та ће се епопеја коначно завршава.

На концу конца

Иран добија атомску електрану, а Русија ће потврдити своју способност да реализује крупне међународне уговоре у сфери високих технологија. Поводом трућања о томе да Москва „подилази агресору“, треба рећи следеће.

За разлику од споразума Ирана из времена шаха Резе Пахлавија са САД, Француском и Њемачком, Русија неће предати Ирану ни технологију за обогаћивање уранијума, ни технологију за изградњу реактора-произвођача, а тим прије технологију за регенерацију плутонијума.

Иран ће добити објекат мировне енергетике. Добиће га у пуном складу са међународним правом не кршећи ни један документ који би упозораво на настајање опасности по безбједност и мир. Таква опасност, као што видимо из изјаве Џона Болтона, долази са друге стране.

Komentari
Twitter
Anketa

Koliko ste knjiga pročitali u posljednjih šest mjeseci?

Rezultati ankete
Blog