Ускоро ће се анализирати рад нове Владе Републике Српске у првих 100 дана мандата, а једна од најзначајнијих активности Владе јесте смањење плата директора државних предузећа и институција.

Већина грађана је са одушевљењем прихватила ове потезе Владе. У исто вријеме, лидери странака на власти саопштавају да су се договорили око расподјеле директорских функција у државним предузећима.

Пише: Лазар Милановић

У јавности нема анализа колико ће смањење директорских плата имати утицај на буџет РС, нити има коментара стручне јавности (ако то уопште постоји код нас) које су посљедице од тога што је партијска књижица предуслов за директорску позицију у државним предузећима.

Ни Влада се није потрудила да саопшти колике су очекиване уштеде по основу смањења плата директорима државних предузећа.

Брзом рачуницом долазимо до сљедећих података: ако претпоставимо да у Републици Српској има неколико стотина државних предузећа, институција, болница, агенција итд, и ако смо из медија могли да сазнамо да максимално око 30-ак директора има плате преко 3.000 КМ, те ако је просјечно смањење око 800 КМ долазимо до закључка да ће се на мјесечном нивоу уштедјети око 25 хиљада КМ, а на годишњем нивоу око 300.000 КМ. Дакле очекивана уштеда од смањивања плата директора је нешто већа од износа који је Влада РС издвојила прошле године за „Ноћ шампиона“, концерт поводом отварања РТВ дома и сличне манифестације.

О штедњи је требало водити рачуна и када се правила зграда Владе РС, и када су се куповали пословни простори за државне институције, и када су се правили анекси уговора за изградњу аутопута Бања Лука – Градишка, и када се правила законска регулатива за фискализацију свега и свачега што је утицало на смањење запослености, итд.

Ограничавајући плате директора, ограничава се и могућност да најбољи менаџери управљају државним предузећима у Републици Српској. За привредни и друштвени развој Републике Српске, много боља вијест би била да је Влада смањила плате директора који су имали лоше резултате, а наградила оне који послују успјешно, те да су се лидери владајућих партија договорили да ће у директорске фотеље сјести они кадрови који су прије тога остварили запажене резултате у јавном или још боље приватном сектору, без обзира да ли су чланови неке странке или не.

Јер ако погледамо са коликим капиталом располаже Електропривреда РС, са коликим капиталом управља Инвестиционо-развојна банка РС, итд, трошак плате директора тих институција од 3.000 КМ је готово безначајан.

Али ако дате директору плату 10.000 КМ, онда треба тражити одговоре на кључна питања као што су: да ли у Жељезницама РС треба да буде запослено преко 3.500 људи (само у 2010. години је број запослених повећан за 100, док су у истој години остварени губици од преко 20 милиона КМ), да ли је неопходно да у Хидроелектрани на Требишњици буде запослено 630 људи (иако нико не зна шта тачно ради толики број запослених), да ли је неопходно да државна предузећа имају возни парк какав немају ни највеће приватне компаније у региону, да ли је неопходно да државна предузећа имају запослено по неколико возача,курира, секретарица, итд, да ли је неопходно да директори неких монополских предузећа имају канцеларије на којима би им позавидјели и директори у Гуглу, да ли је неопходно да монополска предузећа (Електропривреда, Шуме, итд) троше значајна средства за рекламирање по медијима иако нико не зна шта је циљ тих реклама???

Док се директори бирају из реда партијских послушника и док им се административно утврђују плате, без обзира на резултате, дотле ћемо и имати резултате државних институција какве имамо. Прије неколико дана је објављена вијест да у Комисији за концесије БиХ, чије је сједиште у Бањој Луци, ради 14 запослених, да су у 2009. години имали буџет од 1,2 милиона КМ, да су имали трошкове закупа, горива, путних трошкова, телефоне, уговорене услуге који износе стотине хиљада КМ, а да нису издали ниједну концесију! Код оваквих институција, а вјероватно их има још сличних, било који износ плате је превисок.

Приједлог:

И када смо анализирали високо образовање у РС покушавали смо да понудимо одређене приједлоге, па ћемо то исто учинити и код увођења реда код плаћања државних службеника.

Мјерама ограничавања плата директора у државним предузећима би се индиректно могла остварити и много значајнија уштеда него што је уштеда на платама директора. Значајан напредак за привреду РС би се десио када би ова мјера претходила мјери смањења плата и смањења броја запослених у скоро свим државним предузећа и институцијама. Јер већина државних предузећа „пати“ од вишка запослених, који су у просјеку боље плаћени него запослени у приватном сектору. Тиме би се постигле значајне уштеде и за та предузећа, и за буџет РС, али би се и смањила жеља најперспективнијих кадрова који у најбољим годинама жуде за сигурним послом и платом у државној администрацији („сигурица од осам до четири“).

То би привреду РС учинило конкурентнијом, јер би квалитетнији кадар имао мотив да тражи посао у приватном сектору или би покретао властити бизнис.

Најбољи модел би био да се статистички објављују посебно подаци о платама у приватном и већинском државном сектору и да се плате у државном сектору (након што се прво смање) повећавају када се повећају плате и у приватном сектору. Тиме би државни службеници имали бар мало мотива да подрже привредни развој, а не да буду довољни сами себи и да чекају када ће четири сата да иду кући.

Плате директора државних предузећа у РС треба дефинисати у складу са резултатима која та предузећа остварују. То је једноставно код предузећа која послују на тржишту и гдје су резултати мјерљиви кроз профит који остварују у складу са капиталом са којим управљају.

Примјер Телекома Српске може то једноставно одсликати. Вјероватно је плата директора Телекома Српске, док је већински власник била Република Српска, била у складу са приликама у држави, односно око ових фамозних 3.000 КМ, а можда и мање. Јавност ће рећи, то је поштено, имајући у виду колика је просјечна пензија или просјечна плата. Међутим, Телеком Српске је након продаје већинског пакета Телекому Србије (који је такође већински државно предузеће) за пар година повећао профит са око 70-ак милиона КМ на око 120 милиона КМ. Па сад, шта је боље, да је директор имао пар десетина хиљада марака плату и у буџет годишње уплаћивао пар десетина милиона марака више или ово поштење са платом која одговора социјалним приликама у држави?

Многи ће рећи и једно и друго, али то је немогуће, што би рекла она стара народна: не може и јаре и паре.

Код институција које нису основане да би правиле профите или које имају монополску позицију, било би сврсисходно да се појача ревизија у вези економичности и ефективности трошења новца, коју сада донекле обавља Главна служба за ревизију јавног сектора.

То подразумијева не само ревизију да ли је пословни простор у центру Бање Луке неке институције купљен у складу са Законом о јавним набавкама и да ли је исправно приказан у пословним књигама те институције, него да ли је тој институцији уопште потребан такав пословни простор или су нпр. могли купити пуно мањи и јефтинији у околини Бање Луке.

Да ли је уопште потребно да директор неког монополског државног предузећа има луксузну канцеларију за коју је потрошено ко зна колико новца, а не само да ли су луксузне столице купљене у складу са законом о јавним набавкама? Да ли се неки посао може обављати и са мањим бројем запослених, итд.

Па након те анализе одредити да ли је 3.000 КМ премало или превише…