Njihovi osnovi postulati definisani su u Univerzalnoj ili Opštoj deklaraciji o ljudskim pravima:

Član 23.

1. Svako ima pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada i na zaštitu od nezaposlenosti. 

2. Svako, bez ikakve razlike, ima pravo na jednaku platu za jednaki rad. 
3. Svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbedjuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu i koja će, ako bude potrebno, biti upotpunjena drugim sredstvima socijalne zaštite. 
4. Svako ima pravo da obrazuje i da stupi u sindikate radi zaštite svojih interesa.

Član 24.
Svako ima pravo na odmor i razonodu, uključujući razumno ograničenje radnog vremena i povremeni plaćeni odmor.

Član 25.
1. Svako ima pravo na životni standard koji obezbedjuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, stan i lekarsku negu i potrebne socijalne službe, kao i pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, invalidnosti, udovištva, starosti, ili drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje usled okolnosti nezavisnih od njegove volje. 
2. Majke i deca imaju pravo na naročito staranje i pomoć. Sva deca, rodjena u braku ili van njega, uživaju jednaku socijalnu zaštitu.

Čitajući gorepomenuto a živjeti u BiH čini se bezobrazno a i sarkastično uopšte podsjećati da su ova prava usvojena i definisana 1948. godine na generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. 

Od tad do danas na prostorima bivše Jugoslavije došlo je do korjenitih političko-društveno-ekonomsko- socjalnih promjena koje su kao rezultat  proizvele neslavnu sliku najveće stope nezaposlenosti u Evropi. BiH deklarativno poštuje i svoje zakone temelji na međunarodnim konvencijama o poštovanju ljudskih prava. 

Tako i entitetski zakoni o radu u teoriji izgledaju zadovoljavajuće. Praksa ipak pokazuje da su zakonska rješenja ili nedovoljna ili da su službe zadužene za kontrolu poštovanja zakona neefikasne i/ili oboje. Jer, među stanovnicima teško je naći nekog ko ne zna za slučaj koji predstavlja ili kršenje zakona ili iskorištavanje „rupa u zakonu“.

Takođe, BiH je od 2003. godine članica  Savjeta  Evrope čije je osnivanje skupa sa UN-ovom deklaracijom dovelo i do usvajanja Evropske konvencije o ljudskim pravima, a koja je obavezujuća za sve njene članice.

I sve tako u krug. Stotine papira koji bi trebali da obezbjeđuju domaću radnu klasu, a radnici oštećeni na mnoge načine. Od stečajnih postupaka nekadašnjih privrednih giganata koji su proizveli vojsku radnika koji ne mogu da uvežu radni staž i ostvare pravo na penziju, do pripravnika koji potpisuju na svaka tri mjeseca nove ugovore sve dok ne dođe „opasnost od prijave za stalno“ ili trudnoće, i poslodavaca koji ugovorima o privremenom i povremenom zapošljavanju drže radnike na punu radnu sedmicu od 40 radnih sati za nešto što u ugovoru piše do 60 radnih dana u godini.

Posao teško naći, trpi se i i ćuti da se sačuva barem ono što se ima. Jer penziju niko ionako neće dočekati. Izvrnuta logika nedovršenog procesa tranzicije.

Dok se nezaposleni mladi, osobe sa invaliditetom, pripadnici Roma i dr. pored svih otežavajućih okolnosti, susreću i sa nizom diskriminacija u potrazi za poslom. Kruže priče 15 000 KM za ovaj posao, ili za onaj, a malo ko zna kome se to treba platiti. Mnogo se priča, malo dokazuje.

Podaci Saveza sindikata Republike Srpske govore da sudovi nisu riješili ni trećinu od 5.000 radničkih tužbi.

Možemo li sve ove probleme gurnuti pod tepih “prelaz na pravila kapitalističkog društva” i “ekonomske krize” gdje se prostom logikom odnosa potražnje i ponude objašnjava zašto BiH ima 552.452 nezaposlenih lica (mart 2014. godine).

Frontal će se baviti ovim i sličnim pitanjima, tražiti odgovore i primjere. Ovim putem pozivamo sve pojedince kao i pripadnike sindikata da nam pišu na našu email adresu redakcija@frontal.ba i prijave ukoliko smatraju da su bili oštećeni, žrtva diskriminacije, ili ukoliko imaju komentar/primjedbu na rad institucija ili zakonskih odredaba.