Radnička prava i pravo na rad

Zapošljavanje Roma: "Dajte nam samo šansu!"

Mnogi su spremni da a priori odbace priču o poteškoćama Roma pri zapošljavanju vodeći se logikom da u državi gdje je nezaposlenost gotovo 50% svi imaju poteškoće pri zapošljavanju, a ne samo Romi. To bi, svakako, bila previše pojednostavljena logika.

Činjenica je da se BiH guši u raljama nezaposlenosti, ali oni koji imaju tu (ne)sreću da pripadaju nekoj manjinskoj populaciji, koja je pored svega toga stigmatizovana i suočava se sa brojnim diskriminacijama – onda traženje posla postaje tri puta teže, čak i ako je riječ o visokoobrazovanim Romima.

BiH je Dekadi Roma, programu Evropske unije koji ima za cilj pobošljanje sveukupnog položaja ove populacije u društvu, pristupila sa tri godine zakašnjenja. Oko njenih rezultata čuju se različita mišljenja, ali malo ko smatra da je uspjela u svojim ciljevima. Dervo Sejdić, predratni policajac, borac za prava Roma i vjerovatno najpoznatiji pripadnik ove populacije u BiH, kaže da je najkonkretniji rezultat urađenog tokom ove dekade stanogradnja i zbrinjavanje Roma. „Negdje oko 600 stambenih jedinica je izgrađeno i rekonstruisano i oko 10-15 projekata iz oblasti infrastrukture. Što se tiče zapošljavanja, tu ne bih rekao da je učinjen znatan napredak, ali ima pomaka, kroz redovno budžetsko izdvajanje 750.000  KM godišnje za proces zapošljavanja i samozapošljavanja Roma.“

Tokom zadnje godine je taj program, navodi on, imao između 25 i 30 % uspješnosti po pitanju održivosti, što u privatnom što u javnom sektoru. „Desila se privatizacija koja je pogodila sve, ali najviše - i to u negativnom smislu - pogodila je romsku populaciju. Kompanije su prešle u privatne ruke, a privatnici često zbog nekih stereotipa ne žele da zapošljavaju Rome, što je vrlo diskriminatorno“, kaže Sejdić i dodaje da privatnici zapošljavaju i druge kategorije stanovništva, ali da se privatni biznis pretvorio u familijarni i vrlo rijetko sposobni dolaze do posla bez neke veze.

Što se tiče programa samozapošljavanja i zapošljavanja on kaže da se može konstatovati da su neke privatne kompanije koje su se ohrabrile ili koje nemaju u sebi te predrasude uposlile određeni broj Roma i to za sada funkcioniše na zadovoljavajući način.

Prije svih, „Bingo“, kompanija iz Tuzle, zaposlio je najveći broj Roma, ali ono što zaista hrabri, ističe Sejdić, jeste činjenica da zdravstvene ustanove, vodovod i kanalizacija, javni parkovi i komunalna preduzeća takođe apliciraju na te grantove za zapošljavanje Roma. „U saradnji sa Federalnim zavodom za zapošljavanje izvršili smo raspodjelu grantova i najveći broj je otišao u privatne kompanije bez stereotipa i oni će dobiti sredstva da zaposle Rome“, kaže Sejdić.

U procesu samozapošljavanja, nažalost, izostali su dobri i kvalitetni rezultati. Između ostalog i zbog toga što ljudi koji se upuste u osnivanje malih privatnih preduzeća, na primjer, u proizvodnji povrća ili starih zanata, nisu dovoljno obučeni za poslovanje jedne takve firme, nemaju dovoljno kapaciteta da sve na vrijeme urade što zahtijeva vođenje biznisa. „Jedan broj ljudi iz ove kategorije je dobio grantove, ali bojim se da smo proizveli drugi problem. Naime, ljudi su otvarali biznise dok je trajao grant, biznis je funkcionisao, ali poslije isteka projekta nemamo registrovanih podataka koliko je kompanija produžilo sa radom i da li je uopšte. U situaciji smo da moramo tražiti neku bolju metodologiju za implementaciju projekata i utroška sredstava kako bismo obezbijedili bolji način samoodrživosti“, navodi.

Teško je prikupiti podatke o viskoborazovnim Romima, kaže Sejdić, jer oni često skrivaju svoj identitet i tu se ne može ništa jer kad se stupi s njima privatno u razgovor kažu: „Znaš, što bih se deklarisao ako će mi to sutra praviti smetnju?“ Postoji određeni broj profesora ili inženjera koji se ne žele deklarisati kao Romi.

„Ono što je ohrabrujuće jeste da se mladi Romi deklarišu i za vrijeme studiranja i čini mi se da u zadnje tri-četiri godine taj broj raste. Svijest kod mladih Roma se razvija u tom pravcu.Trenutno ima 20-25 studenata romske populacije na raznim univerzitetima. Dešavale su se situacije kad nekom mladom Romu treba potpomoći da bude primljen, on dođe i zamoli da intervenišemo, mi to uradimo i prime ga,  ali nakon godinu dana on više ne želi reći da je Rom. Šta se kod njega u glavi desi, to ne znamo. Naravno, to je njihovo ustavno pravo i mi nikada nećemo vršiti pritisak na njih da se deklarišu ovako ili onako, ali u našem radu promovišemo slobodu deklarisanja i integraciju Roma u društvo“, završava Sejdić.

Paradoksi Dekade Roma

Neozbiljnost u pristupanju Dekadi i pitanjima Roma najbolje oslikava potez Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice BiH, koje je odlučilo da zatvori jedino romsko koordinaciono tijelo zaduženo za sprovođenje projekta Dekade. Ovaj problem je dodatno usložnjen zbog toga što je BiH ove godine pripala čast da predsjedava Dekadom koja okuplja članice devet zemalja jugoistočne i centralne Evrope. BiH je 2008. godine zvanično postala članica „Dekade socijalne inkluzije Roma od 2005. do 2015. godine“ i time se obavezala da će sprovesti Nacionalni akcioni plan za rješavanje problema ove populacije u oblasti stambenog zbrinjavanja, zapošljavanja, zdravstvene zaštite i obrazovanja. Međutim, akcioni planovi su dali samo kratkoročne rezultate, što svjedoče i podaci da je od 2009. godine u BiH kroz projekte zaposleno tek nekoliko stotina Roma koji su nakon završetka istih vraćeni na Zavod za zapošljavanje.

Admir Pindžić, profesor fizičkog obrazovanja iz Gračanice, radio je kao regionalni koordinator za tuzlansku regiju pri „Care International“ organizaciji u projektu koji je rađen sa Ministarstvom za ljudska prava i izbjeglice.

On kaže da ima pomaka što se tiče obrazovanja, tačnije za osnovno i srednje obrazovanje romske populacije. Što se tiče populacije koja je završila više obrazovanje, tu nema pomaka, kaže on.

„Ja sam završio Fakultet tjelesnog odgoja evo ima već 11 godina i sve jedna institucija kaže, ako bismo imali Roma sa višom stručnom spremom mi bismo bili radi da ga primimo, a ja već 11 godina tražim posao, stid me je da kažem ja sam taj i taj! Bio sam na jednom seminaru gdje smo završili niz nekih edukacija, ali ništa to ne pije vode. Ne znam šta više da se desi da se to promijeni. Prvo sam završio višu stručnu spremu, pa kažu treba visoka stručna sprema, ja i to završim, pa kažu treba da magistriram i sad u Banjaluci završavam postdiplomski za specijalistu sportskih nauka. Kažem vam, sve i da završim doktorske studije znam da u BiH nema šanse da se zaposlim u struci. Ne čekam ja da dobijem punu normu već bar pet-šest časova, šta god, samo da radim u struci.  Najviše boli to što ljudi koji završe fakultet prije godinu dana već sutradan nađu posao, a ja već 11 godina na birou. To me najviše boli. Tako je kad nemam ni amidžu ni daidžu da me zaposli“, sa rezignacijom priča Pindžić.

Projekat Ministarstva za ljudska prava i „Care Internationala“ trajao je 18 mjeseci, a onda ga je preuzeo OSCE. Admir kaže da su tu nastavili da rade do marta 2012. i da se nakon toga prekida ta saradnja.

Razočaran je, kaže, lažnim obećanjima zvaničnih institucija i njihovom inertnošću.

„U ministarstvu su nam govorili da ćemo ostati da radimo pri ministarstvu, ali od toga nije bilo ništa. Obmanjivali su nas dok je trajao projekat. Romsku populaciju najviše boli to što dođe toliko sredstava, na Rome ode 20% od toga, a 80% ode u neke druge svrhe. Ako smo tri godine radili na ’jačanju kapaciteta’ romske populacije nema potrebe da više radimo ponovo to neko jačanje kapaciteta. Ili ako radimo akcione planove nema potrebe raditi toliko puta reviziju. Možda ima i do mojih Roma što imaju averziju prema školovanim Romima“, kaže on.

Žali se, takođe, na licemjerje javnih institucija i na probleme kojima se pravdaju, a koji, tvrdi on, mogu biti riješeni.

„Svima su puna usta kako bi pomagali Rome, samozapošljavanje nekako i ide, neko otvori auto-praonicu, neko drži ovce, neko koze, neko plastenik, ali kad je u pitanju sufinansiranje tu je problem. Svi kažu dok se ne raspiše javni poziv ništa ne možemo. I onda kada krene neki projekat u kojem imamo omogućene određene beneficije, imamo zdravstveno, penziono, sve federalni zavod plaća, opet kažu šta će nama  Romi“, kaže Pindžić i osvrće se na neke standardne stereotipe s kojima se suočava.  

„Svi romsku populaciju trpaju u jedan koš. U svakom narodu ima kukolja, ali ne možemo mi svi biti generalno loši. Ima nas svakakvih, i lopova, i kriminalaca, ali ima i doktora i magistara, i ne možemo svi u isti koš, a ljudi to inače rade. Zašto niste dali šansu mladim profesorima, medicinarima i ostalima? Meni do sada niko nije pružio šansu da dokažem šta umijem. Kada bi nam pružili šansu da radimo onda niko ne bi mogao da kaže da nismo uspjeli. Dajte nam samo šansu! Ako je ne iskoristim reći ću hvala vam, dali  ste nam šansu, nisam je iskoristio, ali meni već 11 godina niko ne da šansu!“, završava Pindžić.

Serčić: Institucije šikaniraju visokoobrazovane Rome

Hedina Serčić predaje na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a trenutno završava doktorat na Katoličkom univerzitetu Leuven u Belgiji, jednom od najstarijih evropskih univerziteta. Rođena je u romskoj mahali na Gorici 1960. i bila je odlična učenica kako u osnovnoj tako i u srednjoj školi, ali kaže da se tokom cijelog svog obrazovanja suočava sa slabijim ocjenama isključivo zbog predrasuda prema Romima. Završila je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka, a nakon tog Pegadošku akademiju. Živeći u Kanadi dobila je njihov sertifikat za nastavnika do šestog osnovne i nakon tog je radila za Toronto District School Board.

Ona kaže da koliko god postoji diskriminacija većinskih prema manjim tako postoji i unutrašnja, jer institucije sarađuju sa podobnima unutar manjina. Takođe, ona tvrdi da institucije šikaniraju visokoobrazovane Rome, jer nisu povodljivi.


„Oni se baziraju na nevladin sektor, a takvih organizacija koje se bave Romima u BiH ima preko 90. Koliko njih rade na dobar način? To se može na jednu ruku prebrojati i uglavnom se isti ljudi biraju kao partneri na istim projektima i od njih se traži preporuka. U našim romskim slojevima neobrazovani ljudi ne žele da priznaju obrazovane i žele da ih odbace“, kaže Hedina i kao i ostali naši sagovornici podvlači neozbiljnost i nedosljednost bh. institucija.

„Prije par godina došla sam u Sarajevo kako bih aplicirala za jedan projekat pri Ministarstvu za ljudska prava i izbjeglice. Taj projekat je okončan, a neka obećanja koja nisu bila napismeno nisu se ispunila, produženje tog projekta se naravno nije desilo, niti je ministarstvo izrazilo potrebu za nekim Romom da bude zaposlen kod njih“, kaže ona.

Ističe da je kod nas malo podrške društva, da svi idu linijom manjeg otpora, a da je neko podobniji što je podložniji manupulaciji i da zbog toga osobe koje imaju svoje mišljenje nisu dobrodošle.

Iako predaje u Hrvatskoj na fakultetu ona ipak kaže da očekuje i da u BiH nađe posao.

„Ja sam Romkinja, ali sam istovremeno i Bosanka i želim ovdje da radim. Davala sam prijedloge koji su prošli na Univerzitetu u Sarajevu da predajem kulturu i jezik Roma. Ta inicijativa je prihvaćena, ali dvije godine se šuti jer nema finansija, a političari nisu zainteresovani. Onda sam iskoristila taj period da upišem doktorske studije i da se dodatno edukujem. Imam svoj cilj da doktoriram i radiću gdje mi se ukaže prilika. Bivša država je za moj pojam bila korektnija, ne samo prema Romima već i prema ostalim narodima i narodnostima. Sada nam se poklanja pažnja više zbog para, jer postoji tzv. gipsy industry, a to je primamljivo ne samo Romima već i državnim institucijama“, zaključuje ona.

„Ne gledaj Ciganku u oči“

Selma Selman dolazi iz romske mahale Ružica u Bihaću, gdje, kako kaže, čovjek ne zna šta će biti već samo bude. Završila Akademiju umjetnosti u Banjaluci, bavi se konceptualnom umjetnošću, a trenutno je na master studijama iz sociologije na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti.

Kaže da je nepotrebno da ona daje primjere diskriminacije sa kojima se suočavala jer je i više nego dobro poznat slučaj već citiranog Derve Sejdića i Jakoba Fincija, koji su tužili državu Bosnu i Hercegovinu Evropskom sudu za ljudska prava jer nisu mogli da budu birani u Predsjedništvo Bosne i Hercegovine. Kroz svoje radove bavila se temom diskriminacije i predrasuda posebno kroz rad “Ne gledaj Ciganku u oči” kroz koji je propitivala na koje sve načine mogu da se manifestuju strahovi prema manjinama u našem društvu.  

“Ja sa svojom umjetnošću ne mogu reći da sam doslovno promijenila nešto, ali moja umjetnost utiče na druge zato što je iskrena. Imam puno prijatelja, kolega koji me poštuju, imam poštovanje djece u svojoj mahali koja idu redovno u školu i to je za mene povratna infromacija”, kaže ona.

“Trenutno sam na CEU, Central Europe University, na programu RGPP; Roma Graduete Preperation Program tj. kao što ste naveli studiram sociologiju. I dalje istražujem, učim, mislim o umjetnosti i suočavam se sa predrasudama tako što ih posmatram iz drugog ugla, ne direktno već indirektno te ih u svojim radovima prikazujem”, navodi ona.

“Ja sam sebe prihvatila već odavno, a  i drugi ljudi su takođe. Suvišno o ovome govoriti. Ne nerviram se nikad što mi ljudi prilaze kao Romkinji ili Romkinji umjetnici, kao da je to nešto čudno, meni je sve to simpatično i sve to gledamsvojim okom umjetnice. Mislim da je vrlo važno reći da ne postoji romski umjetnik i romska umjetnost već samo umjetnik i umjetnost”, završava ona. 

Boris Maksimović

Komentari
Blog