Nedjelja, 23. juli 2017.

Društvo

Velika ljubav i povremena bolna mržnja

Gde li si da vidiš i čuješ...ovu strašnu muziku i glas. Da vidiš kako je vreme učinilo svoje i kako se tek poneko istinski seća stradanja, ovog stradanja koje ostavi tišinu.

I ja ćutim, zajedno sa ostalom decom, majkama, krvnom i duhovnom braćom svih koji odoše...odoše bez pozdrava, sa nekom čudnom setom u pogledu i verujući. Verujući u svoje!

Svoje poreklo, istoriju, svoju planinu, šumu i parče pogleda iz zavičajne kuće. A svako je imao svoj zavičaj, gde je volio, radovao se i imao svoje nebo. Valjda otuda i borba za baš to nebo i to parče pogleda i baš taj miris. Miris doma, porodice, miris večne ljubavi, koja nigde nije takva kao u tvojoj kući. Poznat svet i poznat zagrljaj.

Zato si odlučio da kreneš bez osvrtanja, odvažno i sa osmehom. Verujući. Voleći. Nadajući se.

Nismo znali da je to poslednji pogled...bez reči, a sa toliko rečenog. Ode ti. Leđa ispravljena, na licu vetar i osmeh dobrote. Siguran da ideš pravim putem, da ploviš pravim morem i da žmuriš uz svoju pesmu. Ispraćaju te tvoja deca, tvoja voljena žena, oni koji te znaju još od detinjstva, oni sa kojima si ljudovao, oni čija si krv i najdragocenije što imaju. Oni čije će srce napući ili prepući od tuge ako ih napustiš i ako ostane samo sećanje na tebe.  Ali ti ipak ideš, biraš da se boriš sa svojim saborcima, koji isto tako ostaviše deo svoga srca kući i odoše verujući u pravdu. A za to vreme, na nekom drugom mestu, peče se jagnje i pije, loče. Opušteno kao da se ništa ne događa. Zbrajaju i sumiraju i utiske i dobit i još misle...pa mogli smo još. Još!

Svejedno je koja strana kako slavi, kako negoduje, kako zamišlja i oseća...i da li uopšte oseća. Naši i njihovi, ovi i oni, crno i belo. Zar nije svejedno? Svejedno je u opštem nestajanju, ko je izdao i za šta?! A tebi i tvojima, ništa nije bilo svejedno...valjda je tako kad vera vodi srce?!

Tvoje je srce bilo veliko i čisto, ja znam koliko. I mesec, i sunce, i zvezde, u tvom su zagrljaju uvek izgledale čudnovato i nikad obično. Ni ja uz tebe nisam bila obično dete, bila sam ludo, bezbrižno dete koje trči, peva, pleše po kiši, po travi, po kamenju.

Sećam te se, kao da si juče otišao.

Kada bi video danas zemlju zbog koje si otišao.

A ti, hrabri moj, dobri...sa osmehom i verom...polako...korak po korak, ode.

Sve ove godine od tvog stradanja i nestanka, mislila sam samo na svoju tugu i tugu svih tvojih i naših. Zapravo sam se retko ili gotovo nikad pitala, kakva li je bila tvoja tuga, mili moj, dobri?! Kakva li je snaga potrebna da ne ideš u zagrljaj svojoj porodici, već svome zavičaju. Koja volja i kakva vera?! Jesi li se sećao naših ruku, smeha, zagrljaja, jesu li te grejale naše reči?! Jesi li se osmehivao od pomisli na nas i zamišljao da nas na ramenima nosiš kroz zavičaj dok je mesečina i nebo puno zvezda?!

Da vidiš, koga si izabrao...sve bi oduzeli, sve. I kuću i grob.

Potpuno je svejedno, mili moj, danas im je potpuno svejedno. Osudili bi, ismejali...srozali i decu učili da budu ravnodušni, da ne znaju i ne vide. Ja ne mogu da ne znam sve i da hoću, ali ne mogu ni da mrzim zbog srca u čije je niti utkana i tvoja dobrota. Tvoja nenametljiva i čista dobrota.

Volim te i ne dam te bez obzira na sve. Na njih, na sve njih. Ljubav se ne oduzima, ljubav se množi i usvaja, miriše i dodiruje.

Ne brini za mene. Boleće me, hoće, već jeste...ali disaću i koračati uz vetar i uz kišu. Ne brini. Sa osmehom, dobri moj, hrabri. Iako je tvoj osmeh bio najlepši...i ruke su ti bile najlepše. I sad kao da gledam kako koračaš i osmehuješ se, osmehom dobrote i srdačnosti. Mašeš mi poslednji put. Dvaneast godina sa tobom...čitava večnost najlepše stvarnosti i danas najlepšeg sećanja.

I čekanje da se vratiš bilo je na poseban način drago, zato što još uvek nije bilo konačno da se nećeš vratiti.

A tada...kada se začuo posmrtni marš...kada su rekli, izvolite, uzmite fasciklu, DNK izveštaj, sa podacima o lokaciji ekshumacije, par slika, bele majice, čizama i čarapa...prestala sam disati. Tvoja duša je već u nebeskoj lepoti i ove tvoje kosti više neće biti rasute po znanim i neznanim mestima, već ćemo ih mi odneti u tvoj Do.

Znam da te je bolelo, mili moj, ali znam i da si bio dostojanstven. Da si gledao pravo, da si ispravio leđa, širom otvorio oči i ravnomerno disao. Ne znam na šta si mislio, dok si čekao sve što su ti namenili, možda si se molio Gospodu, možda si poželeo da nas još jednom zagrliš. Ne znam, a volela bih da sam te mogla utešiti, da sam bila uz tebe, da ti tiho pevam dok izdišeš. Tiho noći moje zlato spava...

Ti spavaj, hrabri moj. Ne dam te nikome.

Odoh, ponos je deo moga bića, snaga je deo moje prirode...ti si deo mene i svaki moj pogled i uzdisaj, svaki moj pokret sačinjen je od ljubavi prema svemu što si ti.

Pevaće se tvoje pesme, pričaće se tvoje priče, slike, ikone, skulpture od kamena, drveta...govoriće o tebi. I nema odlazaka i vraćanja, daljina i blizina...nema nestajanja, dok postoji sećanje ma gde da smo.

Danas sam tu, a sutra ko zna gde. Vodićeme vreme i događaji u susret novim pričama. Moja istorija, postojbina, moji preci. Ja Milica.

„Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe u grumen gline užežene, tad više neće biti međe između tebe i između mene.“

 

Autor: Milica Dešić Stupar

 

Komentari


Najnovije
Facebook
Twitter
Blog