Društvo

Браћа Гојко и Душко Пијетловић, годишњи одмор проводе у родном крају: Пецка дража од Ибице

“Америка, Америка, земља велика, али метар мога села Америка цела”, стихови су популарне пјесме легендарног Мирослава Илића, а управо њима се може најкраће описати оно што двојица понајбољих ватерполиста које је Србија икада имала осјећају према свом родном мјесту.

Браћа Гојко и Душко Пијетловић рођени су у Новом Саду, а поријекло воде из села Пецка код Мркоњић Града, одакле им је отац Јово 1977. отишао пут равне Војводине и ту се настанио. Њих двојица увијек се радо враћају у своје село, које често спомињу и о којем са великим поносом причају. Прво слободно љето послије 20 година браћа су искористила да неколико дана проведу у мјесту својих предака, гдје их је посјетила екипа “Гласа Српске”.

- Одрасли смо овде и док рат није почео, редовно смо долазили на месец-два током летњег распуста. Нама је овде пријатно и тешко да постоји неко место где има оволико “дивљине” и нетакнуте природе. Одговара нам да се одмарамо, пунимо батерије, а малтене нема ни пријема сигнала мобилног телефона, тако да немамо никаквих обавеза осим да се дружимо, причамо и да се деца играју колико год хоће - започео је причу Душко.

Док се мноштво српских спортиста хвали фотографијама са атрактивних туристичких дестинација попут Сејшела, Малдива, Анталије, грчких острва, Ибице..., њих двојица имају своје разлоге што су у Пецкој.

- Овде је јефтиније од Ибице - насмијао је Гојко све присутне, а онда наставио у озбиљнијем тону.

- Људима у нашим годинама који имају децу и воле мир ово је боља варијанта јер се овај мир не може купити. Увек се може отићи на неку планину или брдо да се мало изолујеш, али као што Душко каже, Златибор и слична места су комерцијализована, а овде смо потпуно мирни. Мирно спавамо, деца се играју, што нам је сасвим довољно - додао је Гојко.

Обојица су ожењени Београђанкама, Душко Марином, Гојко Ивом и имају по двоје дјеце.

- Њима се свиђа и моја жена форсира да остане што дуже, поготово због деце. Њима двема, које су рођене у Београду, ово је туристичка дестинација као одлазак на море. Моја супруга обожава да долази и једва чека кад ћемо кренути. Сада су ме форсирали да кренемо, а када смо стигли, форсирају ме да останемо дуже него што сам планирао - казао је Душко.

На то се надовезао и Гојко.

- За децу и за нас овде има много тога да се обиђе и види. Извор Сане, Балкана, Јањски отоци... само су нека од места која обилазимо када дођемо. Ту ручамо, причамо, зезамо се..., деца се играју и за 50 одсто здравија се врате у Београд него што дођу. Супруге такође уживају и немају никакву обавезу, само што понекад морају нешто да скувају или оперу веш, али раде то и у Београду, тако да им није тешко (смијех), остало је само седење,  чување деце, што је наш душевни мир - надовезао се Гојко.

Признали су да нису превише вјешти у обављању физичких послова, који падају на оца Јову.

- Срећа наша па су родитељи ту често и ово отимају од дивљине, косе, купе сено и одржавају уређеним. Тата проведе цело лето па у суштини долазимо код њега јер од ближе фамилије мало кога имамо овде, пошто су сви отишли, мада имамо доста блиских пријатеља. Значи нам да буде сређено када дођемо јер у супротном случају било би веома тешко, пошто би ово све зарасло док ми стигнемо. Искрено, не знам како да узмем косу у руке, а камоли да косим. Прошле године смо се Гојко и ја потрудили да помогнемо тати, али слаби смо у томе и нисмо толико стручни. Да има неки базен да пливамо, то можемо, али да косимо, то баш тешко, мада... има времена за научити - мало кроз шалу мало кроз збиљу рекао је Душко.

Ријетки су становници овог краја који нису чули за њих двојицу.

- Препознају нас људи, мада има и оних који нас не знају јер је мало теже без капице, можда да их носимо па би нас више препознавали (смијех). Овде су људи мало другачији, повученије су природе, некако стидљивији. Приметиш да те гледају и препознају, али неће да се сликају јер то је такав менталитет. С друге стране има оних који приђу и честитају - изјавио је Гојко.

У контакту су са својим сународницима.

- Волим да видим људе у нашем крају пошто их све познајем и када долазим колима, станем поред сваког да се испричам јер то је наш крај и волим да попричам са њима. Мени то значи, а ако и њима значи, то је онда супер. Желим да чујем како живе, шта раде, како им је овде. Не причам много о себи јер нема потребе да чују шта се мени дешава у животу - додао је Душко.

Велики број њихових пријатеља има жељу да дође у Пецку, али им Пијетловићи не могу изаћи у сусрет из објективног разлога.

- Проблем је што је кућа мала и не можемо да их доведемо јер једноставно нема места за све, пошто су моји родитељи ту, нас двојица са породицама, па једва станемо. У плану нам је да надоградимо кућу коју је наш отац подиграо још 1970. године и онда доведемо пријатеље, јер их има много који желе да дођу са нама и одморе се. Сигурно да би нам било лепо јер они беже по “Златиборима”, али је то некако комерцијализовано. Био сам тамо, али ништа не може да се пореди са овим и сигурно ћу још једном овог лета да дођем на неколико дана - рекао је Душко.

Занимљиво је да је околина из које Пијетловићи потичу дала неколико врхунских спортиста. Тако је ватерполиста Никола Рађен из Шипова, баш као и кошаркаши Мирослав Радуљица и Дарко Миличић, док је Дејан Тодоровић из Мркоњић Града.

- Били смо на Балкани и видели смо децу од 15-ак година од којих нико није дебео, за разлику од деце у Београду која су пуначка. Природа има предност и таленат долази после. Можда има нешто у ваздуху, који је другачији него на осталим местима, али да има талента, дефинитивно има. Обожавам да чујем да је неко одавде остварио неки успех и сам потенцирам да сам из Пецке, која је у околини Мркоњић Града, што ме чини посебним - појаснио је Гојко.

Иако је доста слаб сигнал мобилних телефона и има га на само појединим мјестима у дворишту, разговор је прекинуо телефонски позив. Мобилни оператер као да је знао да зове кум Никола Рађен, бивши репрезентативац, велики пријатељ са Пијетловићима, па је пријем био добар. Звао их је да буду промотори његовог кампа у Панчеву, а када кум зове, одбијања нема. Убрзо послије тога разговору се придружио и отац Јово. Он и супруга Мира пресрећни су када су им дјеца и унучад на окупу, а “срце је тада веће од Русије”. Према Јовиним ријечима, њих двоје се познају цијели живот.

- Рођен сам у Пецкој и ту сам одрастао, а у Мркоњић Граду завршио занат и радио три године, да бих 1977. отишао у Нови Сад. Супруга ми је била комшиница и кућа јој је 300 метара прије наше. Од рођења се знамо и на крају смо се вјенчали. Љубав према Пецкој пренијели смо дјеци и учио сам их да не бјеже од овог краја - казао је Јово у паузама док је ложио ватру и пекао јагње јер му је сваки дан са дјецом и унуцима велики празник па морају да прославе.

Он је био тај који их је наговорио да се прво почну бавити пливањем, јер је то здрав спорт, а онда се испоставило да су талентовани за ватерполо, док је све остало мање-више познато.

- Када су дјеца мала, имаш само један циљ, а то је да их одвојиш од улице и усмјериш на прави пут, што они сада чине са својом дјецом. Све остало, ако дође, добро је дошло, а њима је баш добро кренуло. Сви успјеси искључиво су њихове заслуге јер су знали шта морају радити током године и плакали су када касне на тренинг. Бог је тако одредио, а не мама и тата, који су помагали колико су могли. Била је криза, ратови, немаштина, инфлација 300 одсто... Био је врло велики проблем све то испратити. Када се човјек труди и на крају види резултате, онда је то највећа срећа у животу, мада се не треба много хвалити - нагласио је Јово Пијетловић.

Признао је да не гледа утакмице својих синова у репрезентацији јер не може да поднесе напетост.

- Тешко ми је да гледам утакмице и скоро никада не гледам директне преносе, само понекад снимке јер не желим да ме пресијече срце. Послије чујем шта је било и то је то, мени довољно - рекао је Јово.

Разговор са Пијетловићима није могао проћи без спортске тематике. Послије много година нема их у репрезентацији која ће наступити на Свјетском првенству од 15. до 27. јула у Јужној Кореји, што је ствар договора са селектором Дејаном Савићем, који их је ослободио обавеза овог љета након што су освајањем Свјетске лиге у Београду изборили наступ на Олимпијади у Токију идуће године.

- То смо урадили у договору са Дејаном. Није био проблем мотивисати се већ долазити на тренинг после целе сезоне, које су раније биле мање напорне, али сада су препуне утакмица, путовања, па се изморимо психички и физички. Прескочићемо ово такмичење и спремити се за Олимпијаду идуће године и сви из екипе смо одлучили да ћемо ићи у Јапан, па овог лета пунимо батерије да бисмо идућег били спремни. Ово је идеална шанса за млађе играче који ће добити више простора за игру јер смо ми годинама били ту, па они нису имали прилике. Битно је да одиграју једно велико такмичење без нас да, када после Олимпијаде упадну у ватру, не буду неспремни - рекао је Душко.

Гојко је нагласио да је сваки репрезентативац Србије водећи играч у свом клубу, па на њих пада највећи терет, а при томе сезона је дужа и напорнија.

- Када је репрезентација у питању, мотивација није проблем и лакше је јер смо искусни у томе. Како године пролазе, сваком спортисти све је теже и теже ићи на првенства, али када почне такмичење, све се ресетује, престаје умор и остаје само жеља за победом. Ипак, умор који сам осетио после шесте утакмице Светске лиге не може да се пореди ни са једним умором који сам имао до сада, тако да је овај одмор добродошао - казао је Гојко.

С њим се сложио и Душко.

- Плашио сам се да ће после злата на Играма у Рију пасти мотивација и већ се идуће године осетила лагодност пред почетак припрема за ЕП. Ипак, на време смо схватили да то не ваља, пресекли брзо и случајно изгубили у полуфиналу, да бисмо потом стигли до бронзе. Једноставно, имали смо лош дан и то је то.

Медаље су одавно престали да броје, али свака има своју драж, мада су навели три које се истичу међу осталима.

- Репрезентација је имала три прекретнице за које многи не знају, али знамо ми који смо били тамо. Прво СП 2009. у Риму када смо били аутсајдери и прогнозирали су нам пласман од петог до осмог места, а стигли смо до злата. Друга је 2014. После неуспеха и катастрофе 2013, требало се врати у целу причу. И ОИ у Рију 2016, што је круна генерације. За то смо се спремали осам година. Србија није успела у Пекингу и Лондону и Рио смо чекали као озеб'о сунце. Много тога се поклопило тада. Били смо у најбољим годинама, у зениту каријере и имали самопоуздање да дођемо до злата. После групне фазе било је јасно да нас ништа не може зауставити - истакао је Гојко.

Млађи брат се надовезао да и дан-данас не може вјеровати да су тада изгубили од Бразила.

- Да ми је неко на почетку каријере рекао да ћу изгубити утакмицу од Бразила, рекао бих му “бежи бре, будало”. Да смо играли неки други дан, добили бисмо их 15 разлике.

Поред медаља, посебну радост доносе легендарни дочеци у Београду.

- Осећај је увек исти и буде ми изузетно драго што људи препознају оно шта радиш. Најдражи моменат у спорту је тај када се осетиш поносним. Добијемо поруке од наших људи из свих крајева који су поносни на нас и на нашу државу, тако да нам је увек пуно срце - нагласио је Гојко.

Каријере им се ближе крају, али не размишљају о повлачењу.

- Играћемо док буде клубова који желе да нас плате јер не постоји лепши живот од живота спортисте, а другачији и не познајем. Велики шок спортисти доживе када заврше каријеру јер немају шта да раде и онда се хватају за главу. Генерално, плашим се тога и припремам се за то, али док буде клубова који хоће да ме плате за неку цену коју сам зацртао играћу, мада то неће бити још дуго - појаснио је Душко.

Прихватили су позив и постали чланови Скупштине ВК Војводина, у којем су почели каријеру.

- Нисам рођен овде и нисам живео овде, али се увек радо враћам и ово ми је у срцу баш као и Војводина, која ми је као ватерполисти и човеку дала све у животу. У њој сам васпитан како треба да се односим према спорту и без тога не бих био то што сам данас и желим да вратим клубу што сам добио. Клуб се распадао последњих година и дошао сам у прилику да могу нешто променити и поставити ствари на право место - казао је Гојко.

Лош пут у селу

Стићи до куће олимпијских, свјетских и европских шампиона није нимало лак задатак јер до ње води уски макадамски пут који је доста пропао и веома тешко се пролази возилом.

- Волели бисмо да нам општина среди пут јер кад пада киша или је неки кијамет, све се то поремети па не можемо да приђемо и тај пут би нам доста значио - казао је Гојко.

Надовезао се и Душко.

- Бољи пут не би значио само нама већ свима који живе овде. Људи се пате да дођу до својих кућа, поготово када је киша и снег. Ми са својим аутомобилима тешко можемо да прођемо и само замишљамо како је њима са њиховим аутима сваки дан да се муче. Апелујемо на општину да нам изађе у сусрет и помогне људима из нашег села - био је изричит Душко.
 
Друштвене мреже


Обојица имају профиле на друштвеним мрежама, али то слабо користе.

- Имам “Инстаграм” налог који, на моју жалост, прати велики број људи, мада нисмо посебно активни - рекао је Гојко.

Брат је сличног размишљања.

- Касно смо почели, па не знам како да се понашам и шта да радим са тим. Стижу ми поруке, али их по неколико дана не видим и не одговорим. Смета ми то да постављам слике шта једем и како се облачим, кога још то интересује - додао је Душко.

Соларна Пецка


“Соларна Пецка” је иницијатива коју су покренули Центар за животну средину и Центар за посјетиоце Пецка, који за циљ има довести чисту и одрживу соларну енергију у село Пецка кроз модел грађанског учешћа и заједничког улагања.

- Људи из Центра се труде да скупе новац за соларне панеле и помоћи ћемо им колико можемо да што више људи види њихов пројекат и помогну им. Момци су невероватни и боре се против малих хидроелектрана, те чувају природу. Не могу да верујем да неко може упропастити овакве природне ресурсе. Знам да је све постало бизнис, али не знам како неко може да дозволи тотално уништавање природне лепоте - изјавио је Душко.

 

Извор: Глас Српске

 

Twitter
Anketa

Po vašoj procjeni koliko će vam trebati novca da bi spremili djecu u školu?

Rezultati ankete
Blog