Društvo

Хасан Хушидић: На вјечној стражи изнад Козарца

„Смрт је јекин, сигурно сазнање, једино за шта знамо да ће нас стићи. Изузетка нема, ни изненађења, сви путеви воде до ње, све што чинимо то је припрема, за њу, припрема чим закмечимо ударивши челом о под, увијек је ближе, никад даље. Па, ако је јекин, зашто се чудимо кад дође. Ако је овај живот кратак пролазак што траје само час, или дан, зашто се боримо да га продужимо дан или час. Земаљски је живот варљив, вјечност је боља.“

Овај цитат из Мешиног „Дервиша и смрти“ уводи нас у причу о Хасану Хушидићу из Козарца поред Приједора. Хасан је вјероватно имао јекин о чојству, слободи и вјечности. Зато и није покушао  да предајом непријатељу продужи живот своје породице и себе за још који дан. Попут јунака из једне пјесме Османа Ђикића, Хасан је знао да:

„Слобода ј’ једно, а ропство друго

С једним ћеш ув’јек господар бити,

А с другим вјечно зваће те: слуго!“


Хасан Хушидић са кћерима

Приповједање о Хасану Хушидићу започињемо у времену Првог свјетског рата. Мобилисан у војску Аустро-угарске монархије, Хушидић бива заробљен на фронту према Русији. Тамо га је задесила и Октобарска револуција. Свој двадесети рођендан прославио је као војник у редовима бољшевика.

Једног кишног дана у малом мјесту поред Кијева угледао је младу Рускињу Фидосију Кохар. Није много требало па да се између двоје младих изроди љубав. Након Првог свјетског рата, са својом Фидосијом, Хасан се враћа у родно мјесто. Љубав Хасана и Фидосије крунисана је са двије кћерке, Мина и Шефка. Треће дијете био је син Јусуф.

Вријеме између два свјетска рата породица Хушидић провела је у Козарцу. Ту се Хасан бавио плетењем корпи од прућа и тако зарађивао за живот. Хушидићи нису имали много, али су се трудили да дјецу школују како би она имала бољи живот. Њихове планове прекида Други свјетски рат и пропаст краљевине Југославије.

Убрзо након пропасти државе и формирања Независне државе Хрватске, Козарац постаје јако усташко упориште у Босанској Крајини. Многи Хашидићеви сународници ушли су у редове усташа и хравтског домобранства. Мали број њих тајно сарађује са српским устаницима. Вођа ове групе био је Хушидић. Састанке одржавају у Сушићевој кафани у Козаруши поред Козарца. Поред муслимана са њим сарађује и неколико Украјинаца са тога подручја. Илиндански покољ Срба у НДХ 1941. године запрепастио је све поштене становнике Козарца и околине. Ипак, многи муслимани из Козарца учествују у поменутим злочинима. Осим прикупљања информација, медицинских потрепштина и сличних ствари, Хушидић и његови људи не могу више урадити.

Долази и март 1942. године. Партизанске јединице су у офанзиви. Козарац ослобађају 16. марта. Хасан се међу првима ставља на располагање ослободиоцима. Био је одборник и старао се о снадбјевању партизанске болнице која се налазила у управној згради пилане Алагића. Старао се и о радионици оружја. У њој је мајстор Ђуро Тодоровић, направио први партизански оклопњак. Путнички аутомобил обложио је жељезним плочама.

У љето 1942. године војска НДХ и Нијемци врше велику офанзиву на Козару и околину у намјери да униште слободну територију. Десетог јуна непријатељ је ушао у Козарац. Хасан са женом и кћерима повлачи се у брда изнад Козарца. Није више могао остати у Козарцу јер су сви тад знали да је савезник Срба. Мали Јусуф у то вријеме био је код родбине у селу Ћела. Њега није задесила трагедија остатка породице Хушидић.

Хасан се са својом породицом нашао на Бешића пољани изнад Козарца. Ту се налази збјег народа. Усташе расписују потјерницу за Хушидићима: „Ко ухвати и живе приведе редарственој служби или мртве пронађе одметнике Хасана, Мину, Шефку и Фидосију Хушидић, биће посебно награђен“ — писало је на летку што је Козарчанима с позивом на предају бачен из авиона.

Непријатељ је продирао у планину. Дресирани пси претраживали су грмове. Одјеци рафала на све стране. Усташе се свете над српском нејачи. Муслимани из Козарца који су били уз усташки режим пљачкају напуштене српске куће и имања. Текао је петак, 12. јун 1942. године.

Непријатељ је полако стезао обруч око Бешића пољане. Војници и пси завирују у сваки кутак Козаре. Изгледало је да излаза нема. Ипак, није тако било. Хасан бира вјечност. Бешића пољаном одјекнуше четири пуцња. Отац са два метка убија своје кћери Шефку и Мину. Трећим метком растаје се од своје драге из далеке Русије. Потом и он уснива вјечни сан на зеленој трави поред своје породице.

Непријатељ је заузео Бешића пољану. На зеленој трави мртви леже Хушидићи. Није Чегар него Бешића пољана. Хасан се винуо изнад Козарца попут Синђелића. Дух Хасана Хушидића на вјечној стражи изнад Козарца.

Јусуф је преживио рат. Оженио је Фазилу. Изродили су четворо дјеце. Поред три муслиманска имена – Хасана, Шефике и Мине, Јусуф је једној кћери дао Руско име. Фидоса.

 

АУТОР: Борис Радаковић
Извор: srbiubih.com

 

Blog