Intervju

Дејан Ристић: Постјугословенске државе и друштва пате од истог синдрома - прекрајaња историје

"Историју ревидирају и прекрајају многи. Међутим, важно је да знамо како су једина брана тој штетној појави управо школовани историчари", казао је у интервјуу за Фронтал истакнути српски историчар Дејан Ристић.

Дејан Ристић је српски историчар, преводилац и сценариста. Обављао је дужност управника Народне библиотеке Србије и државног секретара за културу у Влади Србије. Превео је многа дјела, приређивач је дипломатске грађе о српско-британским и српско-француским односима, те је аутор више десетина научних радова и књига. Добитник је бројних награда и признања. 

Његова посљедња књига "Митови српске историје" бави се анализом двадесет најпознатијих митова из српске прошлости, а због своје теме изазавала је велико интересовање јавности. За Фронтал говори о томе колико Срби вјерују у митове, колико су заборавни када је у питању сопствена историја и колико се данас ревидира и прекраја историја.

ФРОНТАЛ: Недавно сте објавили књигу „Митови српскe историјe“ која обухвата 20 најпознатијих српских митова, а за које већина мисли да су неоспорне историјске чињенице. Откуд баш идеја да пишете о српским митовима и шта је то што ова књига нуди читаоцима?

РИСТИЋ: Сваки народ, па и наш, поред осталог, одувек је тежио томе да успостави или, тамо где је то сматрано потребним, обнови временом искидане нити историјског, културолошког, језичког, идентитетског, верског или државотворног континуитета.

Та и таква потпуно разумљива потреба доводила је у појединим историјским раздобљима до својеврсног национално-романтичарског буђења или, пак, заноса током кога историчари уочавају поновно оживљавање, па чак и отворено креирање симболички прворазредно важних идентитетских и историјских елемената народне традиције, легенди и митова.

Овај феномен посебно је уочљив у раздобљу читавог XIX, а у нашем случају и у последњим деценијама XX века. 

Њега је, међутим, пратила једна, истина глобална, појава која се на најједноставинији и најјаснији начин може дефинисати појмом ,,измишљање традиције”.

Ни наша култура није лишена бројних примера мање или више свесног измишљања личности, догађаја, па чак и мисли које смо бивали склони да приписујемо истакнутим историјским личностима.

"Писмо архиепископа Светог Саве I Српског епископу Иринеју"

Сетимо се, само, чувене ,,мислиˮ утемељивача Цркве у Срба, Светог Саве I Српског, који је у писму епископу Иринеју изнео становиште како је ,,Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток... А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никогаˮ. 

Ипак, уколико бисмо се макар мало заинтересовали за сам историјски извор који би садржавао ову мисао великог светитеља брзо бисмо установили да не постоји никакво писмо архиепископа Светог Саве I Српског епископу Иринеју, као и то да историјска наука може да потврди да није постојао ниједан светитељев савременик међу српским архијерејима који је носио име Иринеј. Уколико нас ово неочекивано сазнање не би потпуно обесхрабрило у нашем даљем трагању за истином дошли бисмо до чињенице да је ту ,,мисаоˮ Светог Саве I Српског 1980. године измислио публициста Милан Д. Милетић који ју је објавио у својој књизи под насловом ,,Бројанице Светог Савеˮ. 

Но, без обзира на то што са потпуном сигурношћу знамо да се у овом случају ради о нечему што је измишљено тек пре око четрдесет година, многи од нас ће и даље наставити да у пригодним ситуацијама наводе ову светитељеву ,,мисаоˮ.

"Српска краљица Јелена "Анжујска"?"

Такође, веома смо поносни и на чињеницу да је Јелена, супруга краља Стефана Уроша I Великог (1243-1276), потицала из древне, веома угледне и утицајне кнежевске и владарске породице Анжу.

Посебно нам је романтичан гест нашег великог владара који је, у част доласка своје невесте у Србију, наредио да се обе обале реке Ибар кроз чију је долину пролазио друм којим је Јелена ступала у Србију засади јоргованима. И не само то, већ се више од четврт века у том крају наше домовине одржава и традиционална манифестација под називом ,,Долина јоргованаˮ.

Међутим, уколико бисмо у историјским изворима трагали за пореклом знамените српске краљице Јелене вероватно бисмо се изненадили када бисмо схватили да она својим пореклом није била ни у каквој вези са породицом Анжу. Наиме, Јеленин отац био је Јован Анђео (који је носио титулу војводе Срема и грофа од Ковина), а мајка Матилда од Вијандена.  


(Никола Радосављевић, ,,Краљица Јелена'', оловка на папиру, 2019.)

Јован Анђео је био син византијског цара Исака II Анђела и Маргарете Угарске, кћерке угарског краља Беле III. Његова супруга Матилда од Вијандена је, пак, била кћи Маргарете од Намира и Анрија, грофа од Вијандена.

Дакле, чињенично је потпуно погрешно титулисати српску краљицу Јелену као ,,Анжујскуˮ. Наша велика краљица Јелена била је, наиме, византијска царска принцеза.

Ипак, одакле онда потиче то општеприхваћено уверење да је наша изузетна владарка потицала из породице Анжу? Истовремено, да ли је историјски утемељена и повест о ,,Долини јоргованаˮ?

Одговор је веома кратак и јасан.

Анжујско порекло краљице Јелене измишљено је тек крајем XIX столећа, а ,,Долину јоргованаˮ је 1991. године на најлепши могући начин измаштао и у својој истоименој збирци бајки исте те године објавио наш истакнути књижевник Тиодор Росић.

ФРОНТАЛ: Колико Срби воле да вјерују у митове и који је то мит у који највише вјерују?

РИСТИЋ: Могло би се казати како смо као народ веома посвећени својим митовима који представљају драгоцен сегмент културног наслеђа и да повремено показујемо неспремност да критички и објективно посматрамо и анализирамо сопствену прошлост.

Веома често смо склони томе да конкретну историјску стварност једноставно заменимо оном митском коју ћемо потом успоставити као историјску истину у коју се никако не сме сумњати.

Немогуће је утврдити који је то ,,најпопуларнији'' мит код нас Срба. Има их више и они су детаљно обрађени управо у књизи ,,Митови српске историје''.


ФРОНТАЛ: Нажалост, данас имамо ситуацију да млади школовани људи немају баш завидно знање о сопственој култури, историји и вјери. Како по Вама на најбољи начин приближити историју дјеци у школама и побољшати образовни систем?

РИСТИЋ: Време у коме живимо, а које са пуним правом дефинишемо као глобалистичко, поред бројних изазова донело је и знатну девалвацију значаја и саме функције и улоге знања и вештина у савременом друштву.

Ни мало није једноставно одговорити на питање како деци, у оквиру образовног система, приближити прошлост. То свакако не би требало чинити бирократским мерама које, као по правилу, подразумевају сублимирање, односно умањивање градива будући да тиме сопствену децу ускраћујемо за базична знања из националне и опште прошлости.

Историју деци треба приближити на савремен начин, и то пре свега у породици, а потом и у образовном систему, кроз интензивнији рад установа културе, али и путем квалитетних садржаја у средствима јавног информисања.

Очекивати да ће нам школа образовати нашу сопствену децу без да се ми сами, као родитељи, темељније, приљежније и одговорније не позабавимо њиховим образовањем сведочи о површности у сагледавању значаја и улоге знања у савременом свету.

ФРОНТАЛ: Данас смо свједоци опасног прекрајања историје. Ко је највише фалсификовао историју Срба и коме то смета историја Срба?

РИСТИЋ: Веома често се може чути како се историја фалсификује и прекраја, а ми смо неретко склони и томе да за то окривимо наше традиционалне ,,противнике'', ,,светску антисрпску заверу'' и све оне који су се ,,уротили'' против нас Срба.

Било би неозбиљно и неодговорно уколико бисмо веома сложеном и штетном процесу ревизије и прекрајања историје приступили са аспекта којекаквих теорија завере.

У том контексту указао бих на две веома опасне појаве.

Једна се односи на изузетно штетан уплив политике у историографију што се манифестује безбројним покушајима реинтерпретације историјских догађаја из визуре савремених политичких односа и интереса. 

Такође, честа је појава да се савремена политичка реалност насилно транспонује у конкретну историјску стварност. У то смо могли да се уверимо приликом обележавања стогодишњице Првог светског рата (Париз, 11. новембар 2018. године) или пригодом обележавања осамдесетогодишњице почетка Другог светског рата (Пољска, 1. септембар 2019. године).

И ма како политика покушавала да изврши снажан и трајан уплив на историографију, под веома популарном и потпуно нетачном изреком да ,,историју пишу победници'', увек је важно понављати да је историографија крајње егзактна наука и да историју пишу искључиво историчари!

Друга веома опасна појава јесте присуство бројних шарлатана и шарлатанских удружења која су махом окупирала средства јавног информисања, виртуелни простор, а пре свега друштвене мреже и различите канале попут Јутјуба.

У ово наше време многи се баве историографијом без да поседују основна знања и вештине за бављење том науком.

Тај штетан феномен посебно је присутан код нас те ми историчари континуирано указујемо на постојање шарлатана који се представљају као ,,познаваоци'' историје, ,,љубитељи прошлости'' и сл.

Рекло би се да Србима историчари нису ни потребни будући да они своју историју одлично познају. Међутим, када на тест ставите тај општеприхваћени став врло брзо ћете доћи до сазнања да располажемо мањком знања и вишком снажних стереотипа. 

Дакле, историју ревидирају и прекрајају многи. Међутим, важно је да знамо како су једина брана тој штетној појави управо школовани историчари.

Све остало води у наставак овог ковитлаца који је већ изазвао велику штету у нашем друштву, али и у другим земљама. 

ФРОНТАЛ: Како коментаришете данашњу ситуацију када је у питању Хрватска у којој је на сцени ревизија историје, веома погубне за Србе?

РИСТИЋ: Ревизија и прекрајање историје претходног столећа, посебно југословенског раздобља, а нарочито периода Другог светског рата, што се спроводи на територији Републике Хрватске нанеће дугорочну и највећу штету управо припадницима већинског, хрватског народа.

Опредељење за историјску странпутицу и приклањање неистини води у друштвени, културолошки, идентитетски и политички амбис из кога једно друштво излази веома дуго, тегобно и крајње мучно.

Постјугословенске државе и друштва пате од истог синдрома, а то је спремност да се прекраја, ревидира и ревитализује историја.

Често смо спремни да ту штетну појаву приметимо код својих суседа, али не и код нас самих.

Волео бих да верујем да ћемо сви заједно ускоро доживети постепену стагнацију, а потом и лагано замирање тог злокобног тренда који мобилише на нову мржњу и насиље.

Желим да верујем да су некадашњи Југословени, упркос бројним изазовима и историјском бремену ипак способни и вољни да се јасно и резолутно определе за поштовање историјске истине и историјских чињеница.

Уколико до тога ипак не дође сви ћемо бити на штети, али и у великом, сложеном и дугорочном проблему који ће нас водити у нове сукобе.

ФРОНТАЛ: Изјавили сте да „оно што су нам противници чинили у рату, ми то несвјесно чинимо у миру“. Шта је то тачно што ми несвјесно чинимо у миру и како да то спријечимо? 

РИСТИЋ: У питању је заборав. Потпуни и доследни.

Зашто то кажем?

Наши противници у рату тежили су, поред осталог, и ка уклањању трагова нашег вишевековног постојања. То су чинили масовним убиствима недужних, махом цивила, али и планским уништавањем културног и идентитетског наслеђа.

Желели су да се заборави да смо икада и постојали.

Желели су да нас избришу из историје.

А како ми на то реагујемо?

Активним сећањем? Обогаћивањем сопственог знања о значајним догађајима и личностима?

Не!

Ми на то махом реагујемо темељним заборавом кажњавајући при томе сами себе будући да на тај начин себи ускраћујемо свест и знање о историјском трајању на овим просторима.

Да ли сам огорчен због тога?

Нимало! Само сам, као родитељ, историчар и Србин веома, веома забринут и стрепим над тиме шта нам се у будућности све може десити уколико код себе не обновимо осећај пијетета, емпатије, захвалности, а у оквиру тога и сећања заснованог искључиво на историјским чињеницама.

Другим речима, надам се времену када ћемо своје ставове сви заснивати искључиво на знању, истини, чињеницама, а не на стереотипима, полуистинама, нетолеранцији, па чак и мржњи.

 

Аутор: Данка Савић
Насловна фотографија: Бојан Џодан

 

Blog