Извјештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана пјесма “Врбас”.
Први пут је, као цитат, штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дјела 1951. године, и то у одјељку “Уместо предговора” Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом пјеснику, Пејовић није желио да свој текст назове предговором. У њему је описао и посљедње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у “Вили на језеру”.
У “Вили на Језеру” Дучић је писао, пјевао и плакао, читајући извјештаје о страшним покољима Срба у Босни и у Павелићевој Хрватској. Ту је он спјевао и своју пјесму “Врбас”, за коју Слободан Јовановић каже:
– Његова пјесма “Врбас”, испјевана поводом покоља Срба у Босни, биће забиљежена у свакој антологији нашег патриотског пјесништва, исто онако као Змајева “Вила”, Јакшићево “Падајте, Браћо”, Војислављево “На Вардару”, Ракићево “На Газиместану”.
У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучићева пјесма је нашла ријечи које су могле бити мелем народном болу.
Врбас
Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.
Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.
Извор: opanak.rs
