Уби ме прејака ријеч водитељице панела!
Демократија по мјери представнице „Одбора за заштиту права Срба из Бијељине“ која Србину из Федерације Босне и Херцеговине није поштовала право на слободу изражавања, тако што ми није дозволила да у потпуности изнесем размишљање на тему „Гробља и религијски објекти у српској традицији“.
Гробља и религијски објекти у српској традицији нису само простори вјерског обреда. Они представљају носиве стубове колективног памћења, историјског континуитета и идентитета српског народа – нарочито у крајевима у којима су Срби кроз историју били изложени ратовима, миграцијама и насилним прекидима живота заједнице.
Православна гробља свједоче о вишевјековном присуству Срба на одређеном простору. Надгробни споменици са ћириличним натписима, именима и презименима, крстовима, као и датумима рођења и смрти, чине тих, али непорециви доказ историјске стварности једне заједнице.
Гробље је, у том смислу, архив народа: оно говори гдје је неко живио, колико дуго је ту боравио и какав је идентитет његовао.
Цркве и манастири у српској традицији имају двоструку улогу:
– духовну (литургија, крштења, вјенчања, опијела),
– идентитетску (језик, писмо, историјско памћење и обичаји).
Кроз вијекове без сопствене државности, управо су црква и гробље чували народ. Око њих су се формирала села, братства и породичне линије. Зато је напад на цркву или гробље увијек доживљаван као удар на сам опстанак заједнице, а не само као материјална штета.
У српском идентитету, религијски објекти нераскидиво су повезани са крсном славом, породичним светитељем и осјећајем „свог мјеста“. Гробље у којем почивају преци и црква у којој су људи крштени постају дио личног и колективног идентитета – нека врста свете географије народа.
Поштовање гробова и вјерских објеката представља минимум цивилизацијског стандарда. За Србе, право на гроб предака значи право на сјећање, идентитет и достојанство. Тамо гдје нема гроба – нема ни признања да је неко икада постојао.
Гробља и религијски објекти за Србе представљају живу историју у камену и молитви. Они чувају памћење, потврђују присуство и повезују генерације. Њихово очување није само питање вјере, већ питање културе, идентитета и елементарне правде. Историјско искуство Срба у 20. и 21. вијеку показује да су рушења цркава и скрнављења гробаља често пратили прогоне и етничка чишћења. Циљ таквих чинова није био пуки вандализам, већ систематско брисање трагова постојања једног народа и слање поруке да „ту никада нисте припадали“.
Други, институционални вид брисања трагова постојања Срба у Федерацији Босне и Херцеговине представљају активности власти Федерације БиХ, којима се православни вјерски објекти укњижавају као државна својина.
Трећи чин јесте медијска конструкција у којој се српска православна гробља именују као „босанска православна мезарја“, са намјером да се у будућности и православне цркве у Федерацији БиХ трансформишу у нове „Аја Софије“, односно у такозване „босанске православне цркве“.
Као човјек који је, уз хијерархијски благослов митрополита дабробосанског Хризостома, посјетио и документовао дроном и камером све православне вјерске објекте на територији бившег Града Сарајева – преко четири стотине (400) топонима – и који је разговарао са Србима православцима, свештеницима и интелектуалцима, дубоко сам свјестан значаја очувања и систематске презентације нашег вјерског блага у Федерацији БиХ.
Имајући све наведено у виду, молим власти Републике Србије и Републике Српске да одмах пруже материјалну и моралну подршку Србима у Федерацији Босне и Херцеговине, како би се организовано, ефективно и ефикасно заустави девастацију, крађу и преименовање православних светиња.
Осовина и темељ око којих је неопходно окупљање јесу органи Српске православне цркве у Босни и Херцеговини: Епископски савјет, Катихетски одбор, митрополије, митрополијски и црквени одбори. Са њима треба да сарађују академици, универзитетски радници, представници невладиног сектора и новинари, у изради и реализацији програма и пројеката усмјерених на очување и јавно представљање вјерског блага у Федерацији БиХ.
Имајући у виду да Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа, усвојена на Свесрпском сабору, обавезује владе Републике Србије и Републике Српске на пуну примјену њених препорука, неопходно је да, уз правну борбу за очување права својине над православним вјерским објектима и припадајућим земљиштем, владе у складу са препорукама Декларације (став 37) систематски штите културно насљеђе српског народа угрожено изван територија Републике Србије и Републике Српске, са посебним тежиштем на подстицање научно-истраживачког рада и културног стваралаштва у овој области.
П.С. Представница „Одбора за заштиту права Срба у Федерацији Босне и Херцеговине“ из Бијељине, која је предсједавала панелом „Значај правне заштите имовине СПЦ, малих сеоских цркава, капела и гробаља у Федерацији“, на 7. Сајму завичаја, одржаном у Новом Саду 7. и 8. фебруара 2026. године, прекинула ме је и није ми дозволила да завршим ово излагање.
