Ovako za Sputnjik pokušaje ne samo zapadne istoriografije već čitavog političkog Zapada da poništi ulogu Rusije u pobedi nad nacifašizmom u Drugom svetskom ratu komentariše istoričar Miloš Ković.
Ono što sada, iz ove istorijske perspektive mnogo bolje razumemo, ocenjuje, jeste činjenica da je pohod Hitlerove Nemačke na SSSR, ali i njenih saveznica, bio samo trenutak u dugom istorijskom kretanju zapadne Evrope na istočnu Evropu, odnosno na Rusiju.
„Sada je jasno da aktuelni napad na Rusku Federaciju predstavlja deo kretanja čiji su sastavni delovi Hitlerov pohod iz 1941, pohod Vilhema Drugog i Franca Jozefa 1914, pohod na Krim zapadnih saveznika i Turaka 1854, ali i pohod Napoleona Bonaparte 1812. Samo ukoliko se vratimo u prethodnih 200 godina mi vidimo da se isti obrazac pod različiti ideološkim obrazloženjima ponavlja“, kaže Ković i dodaje da tako možemo da se vratimo do 13. veka i odbrane Rusije od tevtonskih vitezova i švedskih osvajača u vreme kneza Aleksandra Nevskog.
Svetski silnici, kaže naš sagovornik, vrlo često padaju u iskušenje da poveruju da je njima dato da pišu istoriju ali istoriju, kaže, ne može da promeni naknadno iščitanje.
Pokušaj da se žrtva proglasi za agresora, odnosno da ruski narod napadnut, gonjen i uništavan 1941. bude naknadno proglašen za agresora u Drugom svetskom ratu, rezultat je, kaže, trenutne političke zloupotrebe istorije.
„Takva vrsta interpretacija traje toliki koliko traje sila intrepretatora, a kao što vidimo sila političkog Zapada je na izmaku“.
Retuširanja istorije Drugog svetskog rata počela su onog časa, navodi Ković, kada je oružje utihnulo 1945. Ona su se odvijala i u vreme propagandnog rata, za vreme Hladnog rata, ali u našem vremenu ona se proširuju i produbljuju, što je bilo, smatra, očigledno 2014. kada je obeležavana godišnjica od izbijanja Prvog svetskog rata.
„Oštro oko istoričara može da uoči političku zloupotrebu i političku instrumentalizaciju istorije i istorijske nauke. To je ono sa čim se suočavamo u reviziji pre svega istorije Prvog svetskog rata a sada i otvoreno istorije Drugog svetskog rata“.
Iz ugla ruske vojne operacije u Ukrajini, razlozi menjanja istorije, kaže, postaju belodano jasni.
„Potrebno je da razumemo da nacifašizam nije nasleđe samo Nemačke koja je 1945. kažnjena oduzimanjem teritorija niti Italije kojoj su takođe oduzete teritorije. Treba znati da savezničke zemlje Hitlerove Nemačke nisu tretirane kao osvajači nego kao njegove žrtve“.
Na pitanje da li su se ruski i srpski istoričari na pravi način suočili sa problemom kolaboracije i savezništva dela ukrajinskih političkih elita s nacizmom ili ulogom Hrvatske u Drugom svetskom ratu, Ković kaže da je u vremenu kovanja bratstva naroda, pitanje kolaboracije ostavljeno po strani.
„Za kolaboraciju sa nacizmom Ukrajina je nagrađena teritorijom. Za kolaboraciju sa nacizmom i fašizmom, Hrvatska je proširena teritorijama Dalmacije i Baranje. Kada neko nije kažnjen, on dolazi u iskušenje da to ponovi. Sa tim se mi danas suočavamo u Ukrajini“
Kroz Ukrajinu sada, ukazuje Ković, mi mnogo bolje razumemo da je glavni cilj Hitlera i njegovih saveznika na istoku Evrope bilo uništenje slovenskih naroda.
„U prvi plan dolazi ta antislovenska odnosno antipravoslavna komponenta jer su glavni neprijatelji Hitlera u jugoistočnoj Evropi bili Srbi i Rusi. Danas sazreva svest o tome„
„U toku je velika šahovska igra u kojoj se pomeraju trupe i približavaju granicama Rusije. To smo videli 1812. i 1941. Putin je rekao da se neće ponoviti zabluda iz 1941. i greška u proceni kada će neprijatelj udariti. To je suštinska izjava u današnjem govoru ruskog predsednika. Rusija neće čekati i dozvoliti rizik da čeka neprijatelja na prilazima Moskvi. Rusija je naučila lekciju 1812. i 1941. Trenutno prisustvujemo preventivnoj odbrani od agresije“.
Takođe, dodaje, moramo znati da sa Zapada prete ne samo oružjem već potpunim prevratom u nečemu što su izvorne evropske vrednosti u koje Rusija i dalje veruje.
„Ovo je rat za vrednosti. Ovo je zaista sukob civilizacija“.
Izvor: politika.rs
