Радко Полич, словеначки позоришни, филмски и телевизијски глумац, преминуо је јуче у 81. години оставивши иза себе бројне сценске јунаке: Капетана Дитриха, Дејвида Мисона, Дедића, Доситеја, Бориса, Франца Кенига, Лудвига Клауберга…
Потомак Срба из Беле Крајине, Радко Полич рођен је 1942. године у Црномљу, а професионалну каријеру почео је 1965. године у Студентском актуелном позоришту. Дипломирао је на љубљанској Академији за гледалиште, радио, филм и телевизију, глумио и гостовао на бројним позоришним сценама. Овај маг трансформације играо је у готово 60 дугометражних филмова, одиграо више од 50 улога у телевизијским филмовима, драмама и серијама и оставио траг у више од 100 радијских представа.
– Мислио сам да је шала кад ми је Тихомир Станић понудио улогу Тита у „Фалсификатору”. Али кад сам погледао сцене у којима водим пудлице у шетњу, био сам искрено зачуђен колико Броз и ја личимо – говорио је Полич, кога је наша публика волела да гледа у филму „Фалсификатор”, а радо га је гледала и као потпуковника Рудолфа Укмара у трилогији „Равна гора” Радоша Бајића.
– То је фантастична улога. Мој јунак бежи према Београду да види кћерку, јер је почео рат, али му се на том путу губи траг – говорио је Полич, који је играо немачке официре у „Балкан експресу” и „Партизанској ескадрили”, али је, како је знао да каже, био толико добар Немац да се људима чинило да је само то играо. Сећања на чувени плес са Тањом Бошковић често је препричавао као анегдоту.
– Тања је била дивна, како некад, тако и сад. Срели смо се неколико пута, она је као слика Доријана Греја, и даље фатална – знао је да прокоментарише Полич, истичући и да је свуда био лепо примљен:
– Просто је невероватно да ме више цене у Србији, Хрватској, Босни, него у Словенији, у којој живим. И даље купујем „Новости”, „Политику”, „Јутарњи лист”, да чујем шта се дешава мојим пријатељима. А онда, кад се сретнемо, чујеш: „Само немој о политици, молим те”. Јер, чим почнемо да причамо о томе шта се коме дешава, само се свађамо ко је више пропао и надрљао. Мени је било дивно, док смо радили заборављали смо на политику. То је била велика држава, што се нашег филмског посла тиче, и огромно тржиште. Кад смо се растали, било је као смак света. Отишли смо једни од других да будемо „најбољи”, а сад се сви распадамо. Али, чини ми се да се та глумачка дружина у последње време буди. Био сам недавно у Пули, Нишу.
Говорио је да има две домовине: Словенију и Србију, али да државу нема.
– Они који долазе у Словенију, виде само фасаде, Потемкинова села. Сигуран сам да ћемо кад-тад опет бити заједно. Немогуће је овај простор разделити. Једни без других не можемо, морамо да сарађујемо. Гледајте ове клинце који из Словеније за сваку Нову годину хрле у Београд. Они остављају са стране политику која нас завађа и желе да се друже. Београд је моја друга кућа. На Дорћолу смо, с краћим паузама, живели до моје 15. године. Ту сам хтео да упишем академију, али сам због оца остао у Љубљани. И оде воз низбрдо! Данас са жаљењем кажем да ми је пола срца увек у Београду, ако не и цело срце. И у овим годинама бих се преселио тамо, имам менталитет који није словеначки.
Радко Полич причао је и о томе како је четири пута умро, како се потукао с Батом Живојиновићем због Слободана Милошевића, како је имао посебну жељу, ако умре пре, да му Оливер Драгојевић отпева песму „Дуњо моја”…
Извор: politika.rs
