Увијек ме фасцинирало како супруге и дјевојке наших криминалаца описују своје, најчешће мртве, момке и мужеве. Они су за њих увијек били добри мужеви, брижни очеви, скрушени вјерници и велике патриоте. О њиховим криминалним активностима оне нису ништа знале, мада су нешто начуле од "злонамјерних" медија.
Ових дана у медијима Републике Српске почињемо да откривамо људске стане наших ратних злочинаца. До јучерашњи "очеви и мајке нације", "највећи синови и кћери Српског народа", "реинкарнације Обилића или Карађорђа", постају некако обични и почињу се описивати епитетима којима ми свакодневно описујемо наше пријатеље, комшије или колеге с посла.
Тако на насловној страни "Гласа Српске", од петка, стоји велики наслов "Добро дошла Предсједнице". Исти дан у Фокусу на задној страни стоји текст "Радован је духовит, паметан и вриједан", док смо од прије неки дан могли прочитати да се Крајишнику не свиђа што му друштво у затвору праве исламски терористи и убице дјеце.
У тексту "Гласа Српске" о Плавшићки, можемо прочитати да је госпођа Плавшић признала кривицу, покајала се и да је осуђена на 11 година робије по оптужбама за геноцид, злочине против човјечности, као и за кршење Женевске конвенције. У истом тексту можемо, такође, прочитати да се Предсједница у рату бавила углавном хуманитарним радом. Чудан је тај "хуманитарни рад", за који се добија 11 година робије. Интересантно је да се у самом наслову истиче и чињеница да ће се Плавшићка наћи на слободи 27. Октобра на дан Свете Петке, што вјероватно треба да истакне њезину посвећеност православној вјери и симболично покаже "божанску правду" која прати ово пуштање.
У дневном листу "Фокус" можемо прочитати ријечи адвоката Питера Робинсона, који свог клијента Радована Каражића описује као "паметног, духовитог и вриједног човјека". Он даље описује Караџића као човјека који "зна доста о многим стварима попут религије, медицине, међународне политике и литературе". После оваквог описа Караџића, дође ми да се пријавим у Хаг и преузмем одговорност за 33.071 убијених бошњачких цивила у протеклом рату.
Вјерујем да један дио грађана Републике Српске стрепи за безбједност Момчила Крајишника који се налази у истом затвору с окорјелим убицама и терористима. Мада ме не би изненадило да он код психопата и терориста изазива дивљење и страхопоштовање, ипак бројеви говоре сами за себе.
И на крају, поставља се питање па зашто онда се ми Срби љутимо када Насера Орића, осуђеног ратног злочинца, на сарајевском аеродрому дочека група одушевљених Бошњака. Он је за њих само командант, а вјероватно им је и шармантан и духовит.
