За педесетак година од сада, на свемирској станици за истраживачке летове користе мајмуне. Млади научник је револтиран, што у електомагнетну олују шаљу шимпанзу Перикла. Самоиницијативно иде за њим, и пада на планету гдје владају мајмуни. А људи су подређена врста.
Главна нит је замјена улога, уз модернизовање некад популарне приче. Патетика у служби поништења расне сегрегације. Занимљива је изузетно, холивудски неизбјежна љубавна прича. Овдје је то троугао мајмуница-човјек-ватрена дивља жена. Он на растанку љуби обе у уста. Ову потоњу језиком, што показује границу укуса, у љубави међу расама.
Занимљиво је проматрање нове изведбе, маски, расне подјеле, оружја будућности; али је категорија времена и његове димензије проласка, тешко произвољна. Слабо је одрађена гомила социолошких поставки, а за које је таква промјена улога представљала праву прилику.
У том сегменту потпуни промашај, мада је за њега било више прилике, него ли у Наслијеђу бијелог човјека. Потпуно глупачки нерасвјетљена, тако рапидна еволуција мајмуна и ретардација људи будућности.
Жалибоже пара.
(Редитељ: Тим Бартон; Улоге: Марк Валберг, Тим Рот, Хелена Бонам Картер)
