Усред Спилберговски патетичне дјечије трауме (мајка варала оца који није задовољавао њене (финансијске) прохтјеве), Френк одлучује постати неко. Фалсификујући чекове.
Значи, нешто слично као мотивација у Црти (Blow). Послије развода не жели одлучити коме ће припасти, и бјежи од куће. Уз пар више него корисних трикова и чековне картице, које му је обезбједио отац, почиње фалсификаторску каријеру, која ће се завршити до његове 19те године, до кад успјева проневјерити неколико милиона $, годинама избјегавајући замке ФБИ.
Сав натопљен пренаталном породичном патетиком, али је, особито на самом почетку, интересантан. У приказивању саме техничке подлоге тог посла, те времена у којем је пилот био нешто као филмска звијезда. Којој није битно име, већ униформа.
Све до реченице коју изговара његов отац: «Сви ми остали смо глупани», а у погледу синовог енормног богаћења. Обзиром на то шта је проживио до 19е године, многе старије људе, би се дало назвати тупанима. Ево мене, напримјер.
Занимљив и запитљив, у погледу катарзичног преиспитивања себе. Ништа претјерано ново, да не би био сврстан у још један добар, забавни филм Спилберговог опуса.
(Редитељ: Стивен Спилберг; Улоге: Леонардо ди Каприо, Том Хенкс, Кристофер Вокен)
