Општи утисак је да је преглумљен тај дио како изгледа један запуштени агент ФБИ. Женског пола. Маса ствари у овом филму је крајње неизводљива, али већину људи који ово конзумирају, заправо заболи дупе за тим.
У том случају, немам ништа против да заболи и мене. У питању је филм који се бави општом рехабилитациом избора за мис. Као онај ретардирани филм о навијачицама (Bring It On). Ко није гледао тај филм, нема појма о количини бола који се при томе мора поднијети.
Све у свему, има ту и комике, има добрих дијелова, али крајња оцјена је нека нижа средина. Све је то на крају запаковано у политичку коректност и моралне обланде које све то учине још једним од филмовима намијењених разбијању табуа, довољно непознатим чињеницама из историје, или националним мањинама. Осим што је плиткоумно човјечанство које се пали на изборе за мис – већина.
Дакле, уколико вас занима спој полицијске процедуре, лоше љубавне приче, гледања не претјерано згодних дјевојака, те и симпатије и исмијавање љепотица са срећним крајем – гледајте.
(Редитељ: Доналд Петри; Писци: Марк Лоренс, Кејти форд, Керин Лукас)
