Од избора који су одржани још у октобру прошле године прошло је готово 6 мјесеци. Криза у којој се нашла цијела БиХ сигурно је најкомплекснија, али и најозбиљнија од Дејтона до данас.
Али за разлику од бројних институционалних и озбиљних политичких криза које су периодично ескалирале у БиХ, и чији су узрочници по правилу били Срби, или у ријетким случајевима Хрвати, овај пут криза је директно узрокована бошњачко-хрватским односима у Федерацији БиХ.
Ни једном до сада није се десило да се након избора власт на нивоу БиХ не формира оволико дуго, а подсјећања ради, ово су шести парламентарни избори од Дејтона до данас.
Анализирајући цијелу ситуацију, поучен искуствима из ранијег периода да се овдје ништа не догађа спонтано и случајно, без крајње намјере, постављам себи питање: шта ће бити исход?
У том контексту, кључно питање је како се политички актери из РС требају поставити према свему овоме?
Сматрам да је потребно сталожено и неоптерећено сагледати шта су чинили политички актери у Федерацији БиХ у покушају формирања власти.
Имао сам прилику да прочитам политичку платформу коју су сачинили и прихватили актери кризе у Федерацији БиХ. Ова платформа, њен политички и социјално економски садржај, прихваћени су од СДП БиХ, СДА, ХДЗ БиХ, ХДЗ 1990, Странке радом за бољитак и ХСП.
До коалиције није дошло јер је за два ХДЗ-а био неприхватљив распоред функција које су платформом биле предвиђене при формирању власти на ентитетском нивоу и нивоу БиХ.
Два ХДЗ-а нису прихватили да добију предсједника Федерације БиХ, четири од пет министарских мјеста у Федерацији БиХ, Предсједавајућег Дома народа федералног парламента, Пресједавајућег Савјета министара БиХ и два од три министра у Савјету министара БиХ, као и копресједавајуће у оба дома Парламента БиХ.
Тражили су да им припадну сва мјеста намјењена хрватима, позивајући се на легитимитет избора јер су за њих гласали готово сви Хрвати у БиХ.
У покушај да се нађе рјешење били су укључени и међународни представници који су претходни приједлог о распореду функција сматрали коректним и дали му подршку, и када је је приједлог одбијен од стране два ХДЗ-а, СДП је добила отворен простор за формирање власти у Федерацији БиХ на начин како се то и десило.
Дакле, подјела фотеља био је суштински разлог неуспјеха формирања власти два ХДЗ-а са СДП и СДА, а не политички дио платформе.
За политичке представнике из РС није суштински важан дио који се тиче аспекта подјела фотеља , као ни борба два ХДЗ-а за функције на темељу легитимитета избора.
За нас би интерес требао бити усмјерен на политички дио платформе коју су прихватили и Хрвати.
Умјесто да се сва пажња фокусира управо на политички дио, у РС је од стране СНСД и СДС политичка активност усмјерена на подршку Хрватима у њиховом тражењу свих хрватских функција у властима Федерације БиХ и заједничких институција БиХ.
Мислим да је ово кључна грешка. Има смисла очигледна намјера српских актера да својим ставовима допринесу продубљењу политичког сукоба на релацији Хрвати и Бошњаци, али нема смисла постати актер сукоба.
Иако је политички дио платформе постао беспредметан у овом тренутку за два ХДЗ-а, јер је сукоб са СДП добио размјере непомирљивости међу хрватима, не треба превидјети да је политички дио усаглашене платформе СДП и два ХДЗ-а крајње неповољан за српску страну.
Овај документ као приоритет ставља измјену Устава БиХ, са одредбом да измјене Устава БиХ требају учинити институције државе функционалним, ради убрзаног приступању ЕУ и НАТО, и да морају обезбједити једнакоправност свих конститутивних народа.
Хрвати и даље инсистирају да су проблеми њиховог положаја у Дејтонском мировном споразуму, а не у Вашингтонском који је узрочник свих данашњих проблема Хрвата.
Иако се сви њихови проблеми могу ријешити измјенама Устава Федерације БиХ (Вашингтонски споразум), што подразумјева да би рецимо, умјесто 10 кантона Федерација могла да се преуреди на начин да има само 2 кантона, један са хрватском, а други са бошњачком већином, Хрвати ово питање желе ријешити преуређењем цијеле БиХ измјенама њеног Устава ( Дејтонски мировни споразум, Анекс 4).
Зашто, ако су искрени према данашњој политичкој подршци дијела Срба?
Ја само могу закључити, да је разлог у количини територије, а не у једнакоправности Хрвата. Очигледно је, да и Хрвати и Бошњаци сматрају да је територијално уређење БиХ са два ентитета, од којих је један РС са 49 одсто територије, и једнима и другима кост у грлу.
Да би се извршила територијална прерасподјела у којој Бошњаци желе Подриње, а Хрвати Посавину, једини начин је да Дејтонски мировни споразум пропадне и да се отвори простор за неки нови Дејтон 2, када би се око овог питања експресно свезале заставе Бошњака и Хрвата.
Да до тога дође, прије свега треба да пропадне или да се распадне, оваква БиХ.
Када данас хорски сви говоре да је Дејтон пропао, па и дио Срба, треба да се запитамо, шта ће бити послије?
Лијепо звучи тврдња да ће се БиХ сама распасти, али када се распадне, ко је тај у свијету који ће легализовати распад, на начин да Република Српска са својом цијелом територијом постане држава?
Зар није извјесније да ће се након констатовања распада отворити нови почетак са максималним ангажовањем великих сила да се одржи територијални интегритет и суверенитет такве БиХ.
Кључни аспект актуелне кризе у Либији, садржан и у резолуцији Савјета безбједности УН је да сваки исход кризе мора обезбједити да Либија промјеном Гадафија не промјени територију државе.
Најмање што данас треба Србима и Републици Српској је проглашење овакве БиХ пропалом, јер с тиме пропада и Дејтонски мировни споразум.
У некој новој рунди тражења рјешења за БиХ ван оквира Дејтона, на сто се ставља читав низ питања, од количине територије, броја ентитета или федералних јединица, назива ентитета, односно свега што је било садржај Дејтона.
Тачно је да данас представници Срба који кокетирају са Хрватима и даље инсистирају на дејтонској позицији РС као „трајној категорији“, али је тачно и да од Хрвата никада није дошла експлицитна обавеза да се са таквим ставовима својих партнера слажу. Ни писмено ни усмено!
Они који данас креирају српску политичку позицију да се БиХ распала, процјењују крај, али не размишљају да је крај дејтонске БиХ, истовремено и нови почетак, који лако може да се претвори у крај Републике Српске.
„Historia est magistra vitae“(Историја је учитељица живота) је ненаучена лекција многих Срба.
Када је 1992.године оглашен крај Републике Босне и Херцеговине, актери кризе су вјеровали да је крај дефинитиван, и свако је коначни исход видио на свој начин. Нико од њих није ни претпостављао да ће тај крај одредити нови почетак дејтонске БиХ који се десио непуне четири године послије.
Историја је учитељица живота само за оне који прихватају да је и друга латинска изрека предуслов за учење: „Repetitio est mater studiorum“(Понављање је мајка знања).
