Нека и жутила. Воли наш човјек жуто. Волимо ми знат ко шта једе и облачи. Волимо имат у виду туђи прљав веш. Волимо бит лакомислени, површни. Волимо жуту штампу и жуто новинарство. Не разликујемо се по том питању од других народа и других држава.
Оно по чему се разликујемо – ми осим тог неког жутила, слабо шта друго и имамо. Најрадије се забавимо и завадимо око тривијалности. Јефтина сензација је оно што привуче нашу пажњу, нашу енергију, вријеме и новац. Слабо шта преостане за озбиљну причу, озбиљно штиво и аргументе.
Таква нам је и наша елита. Имамо ли ми уопште људе које жутило не дотиче, које жутило не занима, који не гледају саФунице, гранд продакшне, таленте и бигбрадере? Који слушају неку другу музику, читају неке друге књиге, уживају и занимају се неким другим по правилу озбиљнијим и досаднијим темама. Ако немамо таквих, ако их је мало – ваља нам их правит.
Ту и наше политичке партије имају своју улогу. Ваљало би да дио свог обраћања јавности, дио својих предизборних активности посвете и нечему што није жуто – баш оно озбиљној и досадној причи. Тешко је ту причу уклопити у неке шарене и занимљиве облике и форме. Не треба то ни чинити. Озбиљну причу, треба причати одвојено и посебно од жутила. Тек кад су одвојене и посебне, озбиљна прича и жутило добијају свој пуни значај. То су ствари које живе у одвојеним и паралелним свјетовима. И једно и друго је неопходно у политичкој борби Ако је жуто – нека буде баш жуто. Ако није жуто – грехота је да кокетира са жутилом.
Ево једног ситног али сликовитог примјера – ова нова ПДП акција цитата о“љубави” између Милорада Додика и Златка Лагумџије. То је једна типична жута идеја, баш као што су и ти цитати обично жутило. Једна таква идеја, једна таква провокација и у свом спровођењу у дјело треба да остане вјерна својим коријенима – жутилу. То мора да буде болдирано, масно, шарено, са карикатурама, комично, трагикомично, нападно, штонокажу шаком у главу… и све што иде са тим. ПДП реализација ове жуте идеје је потпуно безмуда, сива, некреативна… непрепричљива. Они себе сматрају к’о фол озбиљним људима а у ствари само су досадни и поприлично лијени – могли су бар на плотеру извући онај пано а не да селотејпом лијепе лого партије. Мене би, матеремимоје1955, било срамота окупити се и сликати испред онаквог паноа, дисплеја иликакосевећонобијелопапирнозове.
Елем, нека и жутила. Заиста желим да знам гдје наша Прва дама купује гардеробу. Ако је истина да наша Прва дама сједне у наш једини авион и скочи до Беча да тамо купује поклоне и крпице себи, дјеци и унуцима – онда желим то и да видим. То је задатак опозиције и то оног опозиционог жутог одјељење. Власт је бахата и биће бахата све док их не почнемо хватати ин флагранте. Сви имају те неке камерице и фотоапарате – па сликајте опозициони људи. Папарацо! Дај да истјерамо на сунце и на чистац сву ту лезиљебовићевску режимску булументу… ако она уопште постоји. Може то неко сматрати недостојним и испод нивоа финог и културног опозиционог рада. Поштујем и такав став али онда желим да видим приједлоге и резултате који су достојни и на нивоу.
Желим да прочитам како опозиција замишља реформу локалне управе, како ће ријешити дивље депоније по Српској, како планира да организује и финансира пројекте наводњавања великих пољопривредних површина, како да ријеши питање локалног финансирања и подстицања пољопривредне производње, како да се ријешимо прекобројних запослених у органима локалне управе, који су то критерији задуживања локалних заједница, како умањити утицај локалних моћника сивих еминенција, на који начин смањити цијену квадрата стана у новоградњи, како задржати људе на селу и како финансирати инфраструктуру по селима…
То што ја желим да прочитам нису двије или три простопроширене реченице. То су посебни“семинарски радови” на сваку од задатих тема. Да, баш тако – по двадесетак ситно куцаних страница… са све анализом стања, анализом законских ријешења, фуснотама, литературом, позитивним и негативним искуствима. Без штампарских грешака и са коректним преломом, молићу лијепо.
P. S.
Најгоре ми је оно када се два дана пред изборе појаве анонимни листићи папирићи са наводним прљавим вешом политичких противника – знате оно: викендице, кола, љубавнице, покрадене и пропале фирме… Та методологија је застарила има већ добрих 70 година – то је илегална комунистичка пракса између два свјетска рата. Наши је форсирају пред сваке изборе.
