Историја се на жалост, понавља, кад су у питању високопозиционирани дужносници оног што ми наивни грађани БиХ, Срби, Хрвати, Бошњаци, остали, данас још увијек зовемо „међународна заједница“.
Још један у низу одлазећих дужносника је као и његови предходници на крају баладе сасуо у лице цјелокупној јавности шта мисли о нама као друштву, држави, ентитетима, народима, будућности; али и о оним најважнијима, који данас ведре и облаче на овим просторима, а то су политичари.
Објективан гледалац који је ту ноћ имао срећу или несрећу да прати ванредно издање „60 минута“ на ФТВ, мора да је имао ноћне море након интервијуа са одлазећим замјеником високог представника и губернатором дистрикта Брчко.
Одавно неко није тако детаљно и јасно одсликао нашу стварност а онда и нашу будућност, као што је то урадио господин Грегоријан. Нема се ту ништа ни додати ни одузети, али питања на која након интервијуа треба дати одговоре су: зашто је то тако, а још важније питање је – шта учинити извана а поготово изнутра да се ово клизање у пропаст коначно заустави?
Кренут ћу од оних извана „тзв међународне заједнице“ у чије искључиво добре намјере сам давно престао вјеровати. Дакле они овдје могу да раде шта год хоће, само је проблем управо у томе што ми углавном не знамо шта и кад хоће.
Шта овим желим да кажем?
Они нас држе у стању незваничног протектората у којем они имају сва права а одговорност делегирају свима нама, а највише актуелним властима, без обзира како се оне зову. У таквом односу без одговорности за посљедице учињеног или неучињеног може се врло лагодно и слободно радити.
Да будем јасан, кад су одлуке добре онда су заслужни они, а кад крене по злу онда се одговорност делегира читавом друштву.
Нећу спомињати примјере, има их и превише за ових готово петнаест година.
Да читаоци не би помислили да је фалинка само код „момка“, морам написати нешто и о „цури“ односно о нама. Наши врли политичари у предходном времену били су и у добрим, а богами и у лошим односима са представницима „међународне заједнице“, зависно од тога да ли су били власт или опозиција.
То значи да се у БиХ није водила конзистентна политика, око кључних друштвених проблема није постојао општедруштвени консензус о најважнијим питањима на којима почива свако нормално друштво. Нажалост, дешава се управо супротно,општедруштвеног консензуса нема, политичке олигархије и „међународна заједница“ пребацују одговорност једни на друге, а вријеме неумитно пролази. Највећи, боље рећи једини губитници, јесу грађани ове земље.
Ако друштво посматрамо као породицу, онда није нормално да комшија боље зна шта је за нас добро од нас самих, што говори више о нама него о комшилуку.
Све док властиту судбину не узмемо у своје руке, имаћемо статус особе која није у стању да се брине о себи и зато мора имати старатеља. Периодично ће нам се понављати одлазеће дипломате од којих ћемо слушати исте приче, а они ће долазити и одлазити.
Једина шанса је да коначно схватимо да је рјешење у нашим рукама, боље рећи у
дану „Д“ у оној фамозној оловци којом одређујемо будућност 03.10.2010., кад треба да докажемо да своју судбину узимамо у своје руке и да нам више не требају ни долазећи а самим тим ни одлазећи представници „међународне заједнице“ јер смо коначно одрасли, а самим тим престаје потреба за старатељем.
Дакле, све је ипак до нас, превише смо времена протраћили, а вријеме је ресурс који не можете купити на пијаци као килограм кромпира.
