Изгледа да нам октобарски локални избори неће донијети баш ништа ново. Ако негдје и дође до промијене власти, промијениће се само људи – само имена и презимена на улазним вратима канцеларија.
Буџети су пренапрегнути и мале су могућности за значајнију реалокацију ресурса и ново усмјеравање локалног развоја. Пара има да се исплаћују плате, по неко предизборно асфалтирање и по неки спортски клуб… и то је то. Развој се већ годинама финансира из Развојног програма Српске или из кредитних аранжмана, рате нам незадрживо долазе на наплату и имаће приоритет у односу на било које друге издатке. Рекло би се пат позиција, ни тамо ни овамо. Остаје нам да ћутимо и покријемо се ушима.
Очекивања су нам потпуно другачија. Ваљало би урадити неколико ствари да ускладимо очекивања и могућности.
Било би лијепо да наше политичке елите усагласе основне елементе за будуће вршење локалне власти. Било би добро да направимо дисконтинуитет, да то урадимо системски и уз један општи консензус. Ево седам брзопотезних приједлога.
1. Укинути неколико општинских администрација. Имамо општине које немају становништво, немају привреду, немају инфраструктуру. Превелик је то луксуз. Треба то једноставно укинути.
2. Општинама одредити јасне стандарде организације и систематизације радних мјеста. Треба тачно да се зна на колико становника иде колико административаца, да се зна да на одређен број регистрованих фармера и пољопривредног земљишта иде одређен број инжињера и инспектора пољопривредне струке, да се зна на колико предузетника и привредних субјеката иде један инспектор економиста. Неопходно је број запослених по административним службама свести у оптималне оквире и ограничити моћ локалних властодржаца да путем запошљавања нових административаца“рјешавају” питање незапослености и питање политичке подршке за себе и своју политичку партију. Ми данас имамо ситуацију у којој се људи трпају у канцеларије и дају им се готивне плате а нема се пара за гориво да би ти људи отишли на терен и радили нешто корисно. Сваки расположиви динар улаже се у плате нових државних службеника а они врше функцију гласачке машинерије.
3. Појавиће се вишак запослених. Све што се може безболно отпустити и послати на берзу рада или пензионисати – преломити преко кољена и урадити то у што краћем року. Све остале ангажовати на новим пословима, у новим организацијама. То би требале бити локалне Агенције које ће се само једним дијелом ослањати на буџете општина а већим дијелом на пројекте ЕУ фондова и других донатора. Неопходно је сав тај вишак административаца натјерати да се потруди и додатно ангажује у циљу обезбјеђења властите егзистенције. Паметнији, вреднији и сналажљивији моћи ће зарађивати више. Неспособни ће живјети на минималцу и њихове ће се Агенције са временом гасити. Међу свим тим људима, који су данас поприлично бахати и заштићени као панде треба увести конкуренцију и такмичарски дух.
4. Општине требају добити конкретне задатке везане за самозапошљавање и предузетништво и рокове за њихово извршавање. За локално подстицање предузетништва неопходни су инкубатори, индустријске зоне, кредитно – гарантни фондови, обука кадрова, промоција потенцијала… о томе слушамо већ годинама, ред је да се ријечи спроведу у дјела.
5. Ограничити плате запослених, плате начелника и одборника. Мјесто начелника треба да је мјесто престижа и изазова а не мјесто на коме се масно зарађује. Начелници требају бити људи од акције, већ остварени и ситуирани. Мора бити заустављена пракса по којој одборници одређују плате начелницима а начелници одређују накнаде одборницима а сви заједно гледају у остале преплаћене фотељаше буџетлије по Босни и Херцеговини и упоређују се по неписаном правилу – ако могу они левати из те и те општине примати толике и толике плате, онда можемо и ми. То је спирала којој нема краја.
6. Извршити општи попис ресурса и потенцијала. Направити велику базу података. Требамо знати каква су нам пољопривредна газдинства, колико имамо обрадивих површина и какве су те обрадиве површине, гдје сијати хељду а гдје садити љеску, малине, дуње и винову лозу, гдје потенцирати геотермалне изворе и пластенике а гдје органску производњу меса. Извшрити масовно узорковање и анализирање земљишта. На свим овим мучним и обимним пословима ангажовати већ поменуте Агенције и запослене који тренутно зијевају и сударају се гузицама у топлим општинским канцеларијама.
7. Спровести аграрну реформе. Необрађено пољопривредно земљиште ваља опорезовати. Тај својеврсни порез на нерад и љеност би требао довести до укрупњавања посједа. Умјесто да плаћате порез на дједовину, лакше је на одређени рок (15 или 20 година) ту земљу препустити локалној Агенцији. Све те посједе ваља организовати, класификовати, промовисати и удати за неког богатог воћара из Шпаније или Француске. Ако се Европи понуде наши брежуљци а на њима велике парцеле од по пар десетина хектара, лакше ће се пронаћи инвеститори и сви ти брежуљици засадити и култивисати. Инвеститори са собом доносе новац, но хау, добру пословну праксу… и трговачке малопродајне ланце који ће пољопривредне производе, откупљивати од познатог европског добављача. Промијениће се локација, тј. географско поријекло производа.
Све ово набројано је релативно лако спровести у дјело. Не захтјева новац, управо супротно – штеди га а чини искорак у правцу подизања конкурентности и афирмацији компаративних предности.
П. С. Никад нисам сконт’о каква је веза између Азрине пјесме из наслова и истоименог филма Слободана Шијана? Пјесма је најслабија на Филигранским плочницима. Избацио сам је давно – кад слушам, слушам без ње.
