Читам неки дан одговор једног од коментатора мојих колумни који каже да би имао много тога рећи тј. написати, али га је страх. Могу то разумјети и прихватити, све је то људски, али запитајмо се какав ми то онда живот живимо?
Бојимо се да не изгубимо посао и новац, пријатеље, углед у друштву или да нас неко у мраку не пребије. Посао се нађе, прави пријатељи ће остати уз вас без обзира на све, а бити важан у друштву које је дубоко криминализовано и корумпирано и није нешто за чим треба жалити. Трпљење бола од батина је индивидуална категорија.
Страх је наш свакодневни пратилац, али поставимо питање да ли тај страх оправдан или неоправдан. У највећем броју случајева неоправдан, и у томе јесте проблем. Зашто не смијемо да кажемо ,, Цар је го", иако је то очигледно?
Сама чињеница да живимо у просјеку око 70 година, истина жене нешто дуже, и да својом ћутњом одобравамо сав лоповлук и неправду, је поражавајућа. Нову прилику за живот без страха нећемо добити, а нисам сигуран да је гурање „главе у пијесак" прави начин за пут у рај. Ако гријешим, онда је у рају поприлично досадно, јер је пун полтрона и медиокритета.
Због чега је тешко рећи да су наши чинили ратне злочине, да је неки политичар корумпиран или да живимо тешко? Па, сви то веома добро знамо.
И док ми скупљамо храброст да проговоримо о ономе што нам смета, вријеме пролази, а све мање личимо на људе, а све више на магарце који ћуте и трпе.
Једном сам у Политикином Забавнику, а гдје друго, прочитао Гандијеву мисао о томе како треба живити свој живот. Ганди каже „Да би био сретан требаш мислити својом главом, кажеш то што мислиш и понаш се у складу с тим што говориш".
Једноставно, зар не?
