Krajem marta RS je emitovala šestomjesečne trezorske zapise od 52,19 miliona KM po kamatnoj stopi od 3,98 odsto. Iako je planirana emisija od 27 miliona KM, Ministarstvo finansija prihvatilo je veći iznos. Tako će RS platiti kupcima 53,23 miliona KM. Obrazloženje je da je „na aukciji bilo više od očekivanog broja ponuđača, upravo kada je neophodno hitno obezbijediti novac za subvencije u poljoprivredi zbog pravovremene proljetnje sjetve“. Ove emisije zapisa nisu revolucionarne niti neobične – riječ je odavno poznatom mehanizmu pribavljanja novca. Ovakvo pokrivanje manjkova u budžetu, ekonomisti često porede sa porodicom koja rupe u novčaniku krpi ulazeći u minuse na tekućem računu i vraćanjem na nulu po primanju plate.
Srpska je emitovala deset serija trezorskih zapisa – po četiri u 2011. i 2012, a dvije u ovoj godini. Nova je najavljena za 15. april. Na naplatu je dospjelo osam emisija od 183,31 milion KM. Izdavanjem zapisa, zakonski, RS ne smije preći osam odsto redovnih prihoda ostvarenih u prethodnoj godini i ovaj prag do sada nije prekoračen. Na sekundarnom trgovanju zapisima u 2012. ostvareno je šest transakcija od 17,32 miliona KM, a u 2013. tri transakcije od 2,92 miliona. Dakle, iako je sekundarno tržište zapisa tek u povoju, razlog za potvrdu tvrdnje da su oni sigurna investicija predstavlja i to da je utvrđena valutna klauzula vezanja KM za evro.
Upravo zato što se izdaju na kratak rok i za njih garantuje država, “trezorci” važe za sigurno ulaganje, pretpostavlja se da je prinos na njih gotovo bez rizika, te su stope prinosa sigurne, ali ne mnogo visoke.
Stopa prinosa, odnosno nivo rizika kod ulaganja u državne HOV zavisi od vrste hartija i rejtinga zemlje koja ih emituje, ali i od opšte situacije na tržištima. Što je veći potencijalni povrat na ulaganje, to je veći rizik koji se preuzima. Zasigurno, svaka zemlja priželjkuje da emituje HOV po negativnoj kamatnoj stopi kao Njemačka. Njihova vlada je ljetos prodala zapise od pet milijardi evra uz negativnu kamatnu stopu od 0,06 odsto. Ovakav paradoks dešava se kada u potrazi za sigurnim utočištem investitori nekoj vladi plate „privilegiju“ da joj posude novac. Slično tome, većina zemalja mašta o „slatkim mukama“ Austrije tokom 2011. Njihov kancelar bio je toliko zabrinut zbog toga što je prinos na desetogodišnje državne obveznice narastao na „čak“ 3,6 odsto da je izjavio da “Austrija pada u vrtlog dužničkog ropstva”. Naša realnost je znatno drugačija. Kada se ima u vidu momenat emisije, stanje na tržištima, razlozi emisije zapisa i uslovi pod kojima zemlje sa sličnim rejtingom iz regije dolaze do novca – kamatna stopa od gotovo četiri odsto predstavlja sjajnu priliku za banke u RS.
Razlog je taj što višak likvidnih sredstava drže na računima kod Centralne banke BiH, gdje ostvaruju minimalne kamatne prinose od oko 0,25 odsto. Dakle, Vlada može računati da ima prilično solventne kupce – komercijalne banke. Tako ne mora da se brine o pribavljanju novca – pod ovim uslovima. Za očekivati je da interes za zapisima još raste, pa i da ih RS izdaje i na kraće rokove – pod ovim uslovima. Emitovanje zapisa nije loš način finansiranja ako Vlada sredstva projektuje u nekom okvirnom ciklusu. Činjenica da su se, manje-više, sve aukcije trezorskih zapisa održavale oko dospjeća starih obaveza može, ali i ne mora da predstavlja znak da Vlada nema novca i da je isplata obaveza ugrožena.
Šteta bi bila da se potencijal zapisa koristi samo za „gašenje požara“ ili za prevazilaženje neusklađenih priliva u budžetu. Pohvalno je da se ovako prikupljen novac koristi i za subveniconisanje poljoprivrednika jer će se dio novca vratiti u budžet na osnovu plaćanja PDV-a i drugih poreza. Veliki problem mogu predstavljati prekomjerne i nekontrolisane emisije. Nerijetko zemlje kao Srbija svake godine izdaju sve više zapisa kako bi pokrile prethodnu emisiju.
(kolumna objavljena u EuroBlicovom dodatku “Novac”)
