Centralno spomen-obilježje poginulim borcima Vojske Republike Srpske biće osveštano u četvrtak, 8. januara, sa početkom u 15 časova. Savjetnik gradonačelnika Banjaluke za boračko-invalidsku zaštitu, Radivoje Majstorović, kazao je da će na spomeniku biti spisano više od 26.000 imena junaka, i to poginulih boraca Vojske Republike Srpske, pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske i poginulih boraca Republike Srpske Krajine.
Šta vam je ovdje neobično?
Pa neobično je što se čitavo vrijeme spominje Republika Srpska, a na spomeniku će se naći i imena poginulih boraca Republike Srpske Krajine, koji u najvećem broju slučajeva nisu imali nikakve veze s ratom u Bosni i Hercegovini.
Istina, imali su veze s željom da se stvori Velika Srbija, ali ovaj spomenik se ne diže tome u čast.
Idemo dalje.
Da li je onda broj od 26.000 poginulih vojnika Vojske Republike Srpske i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske tačan?
Naravno da nije, jer od tog broja treba oduzeti borce iz Srpske Krajine, ali hajde da budemo precizni, kada to nisu nadležne institucije koje podižu ovo spomen-obilježje.
U knjizi Žrtve odbrambeno-otadžbinskog rata, koju je izdao Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica, na 50. stranici nalazimo precizne podatke o stradalim licima po regijama.
Evo šta nam oni kažu.
Ukupan broj poginulih boraca u Republici Srpskoj iznosi 21.438, znači nikako 26.000, kao što govori savjetnik Majstorović.
Broj je uvećan za 4.610 osoba iz Republike Srpske Krajine, ili za 21,5%, tj. jednu petinu.
Ovo svakako nije slučajno, a evo i zašto.
San svakog nacionaliste, ili vlasti koja zloupotrebljava nacionalizam da bi vladala, je da uvećava vlastite žrtve, a smanjuje žrtve svojih protivnika, i to nije svojstveno samo Srbima, već je skoro univerzalno istorijsko pravilo.
Zašto nam je onda važno da uveličamo svoje žrtve?
Iz više razloga.
Prije svega, zato što ti brojevi pokazuju da su i nas ubili, a ne da smo samo mi bili ubice. Što nas je više ubijeno, to je veće naše pravo i obaveza da se branimo. Ako su nas ubijali i ako smo se samo branili, onda ne možete da počinite zločin. Ako niste počinili zločine u ratu, onda svoj rat možete da nazovete odbrambeno-otadžbinskim. Ako je rat odbrambeno-otadžbinski, onda je pravedan i njime se trebate ponositi. Ako se ponosite nekim ratom, onda su u njemu učestvovali samo heroji. Ako u ratu imamo samo heroje, o njemu se mora učiti u školama. Ako o tome učite u školama, onda to postane zvanična istorija. Ako je to zvanična istorija, onda je to istina.
Znam, Srbi će reći da cjepidlačim i pravim se pametan, ali ako već pravite spomenik, onda bi bio red da iza njega stoje istina i činjenice, mada bi se to u pristojnom društvu podrazumijevalo.
Ali mi nismo pristojno društvo.
Preuzeto sa blogger.ba
