Није тешко прихватити идеју и закључити да народ данашњице нема способност дјеловања у општем интересу. Народ је подјељен на ситне интересне групе, а интереси су исцјепкани, дозлаБога закомпликовани, често противурјечни. У таквим су условима конфликти неминовност. Владавина народа (демократија) води се законима џунгле – бескрупулозни, јаки и моћни остварују своје интересе и своје потребе. Потребама осталих додатно се и никад лакше манипулише.
Политички плурализам (вишепартијски систем) као метод заштите општег интереса слабо функционише. Опозиционари на власт не долазе редом и радом већ популизмом и улагивањем, продајом шарених лажи, јефтиним паролама и памфлетима. То је читав један систем лакташа, подметача, полтрона, заводника и завидника. То је реалност наших политичких односа. То је коло у које се људи чистог образа и без авантуристичког духа тешко хватају. Редовно сјахава Курта да би нас узјахао Мурта.
Демократија је постала турбо – фолк. Народ се у политици редовно закрви око бесмислица и тривијалност, суштинске ствари му измичу. Факат нам не требају харизматични типови са плавим очима и хиљаде опчињених половњача које за таквог гласају јер ваљда личи на Џејмс Бонда. Проблем су нам и њихови мужеви којима је баш добра фора кад неки сличан кабадахија у по ТВ екрана дрекне – Не сери! Проблем су нам и они који лако заборављају и они који добро варе лажна обећања. Са њима руку под руку иде она полтронска булумента која се уградила и уграђује по силним буџетским ставкама. Ништа нам мањи проблем нису ни они који се диве тој булументи и који би бубрег дали да их одмјене или да то бар учине њихова дјеца. Ето, набројах довољно проблема и политичке подршке за формирање комотне демократске већине. Сасвим довољно гласова да се ова наша ситуација настави до унедоглед.
Можда је вријеме за крај демократије. Можда нам долази вријеме технократије. Видим да су сада популарни типови (Најџел Фариџ) који дижу дреку и галаму због тога, ја немам неки посебан вриједносни став – указујем на тенденције. Када закаже демократија, полуге власти се препуштају технократији. Недавне промјене власти Италије и Грчке потврђују ову претпоставку.
Можда је рјешење у професионалцима, незаинтересованим типовима способним да се одмакну и сагледају цјелину проблема. Рјешење је у људима који ће препознати општи интерес и у свом домену борити се за њега.
Замислите да на мјесто првог човјека неке наше неразвијене општине умјесто неког нашег полтрона доведемо неког Литванца, Пољака или Данца. Доведемо неког ко је тамо негдје од своје матичне општине направио мало предузетничко чудо. Неког као што је први човјек Инђије. Неког ко неће имати хипотеку и орахе по џеповима, неког ко неће бити дужан локалним тајкунима. Неког са добрим везама у широком пословном и бирократском свијету. Неког ко би за добар менаџерски уговор радо прихватио изазов да од рецимо Приједора направи Инђију или нешто слично из Француске или Италије.
Замислите да реформу државне управе, њену рационализацију и електронизацију, повјеримо некоме ко је тај посао успјешно обавио у Естонији. Тај неко је већ сморен тамошњом естонском демократијом и радо би се прихватио посла и одријешених руку. Замислите да приједлоге пројеката ЕУ фондовима пишу и потписују људи са десетогодишњим искуством и дугачком референц листом. Зашто тешки посао препуштамо нашим људима – доказано су неспособни, зашто измишљамо топлу воду, зашто не примјенимо готова и провјерена рјешења?
Учмалост је наша митских размјера. Чини се да су промјене немогуће, прескупе и преспоре. Можда и нису, можда их могу повести и спровести технократе. Људи од заната, обучени и доказани далеко од ове наше учмалости. Треба да смо хедхантери – ловци на паметне и искусне главе. Од актуелних претендената на власт очекујем да нам понуде имена и биографије људи које мучни реформски посао транзиције могу обавити професионално. Ближе нам се локални избори, идеална прилика… Нешто контам да би се народ између“политике континуитета” и доказаног квалитета, ипак одлучио за ову другу опцију.
