БЕРЛИН – Земљама еврозоне суоченим са финансијским проблемима помогла би девалвација, али је немогућа, јер су све увеле евро.
Међутим, не могу ни да напусте евро, јер би то имало катастрофалне посљедице, упозоравају стручњаци.
Јоахим Штарбати, професор економије на универзитету у Тибингену, заједно са тројицом колега уложио је 1997.године тужбу Уставном суду због увођења евра. Данас, професор каже да су се неки од аргумената против увођења заједничког новца показали тачним:
”Евро су увеле земље које су различите када је о економској политици ријеч. Неке су биле усмјерене на стабилну привређивање, у случају неких других у то су постојале озбиљне сумње. Тако су спојене земље које баш не иду заједно“, каже Штарбати.
Грчка, Италија, Шпанија и Португалија годинама су имале велику корист од монетарне уније и биљежиле високе стопе раста. Сада од раста више нема ништа, али су остале пропратне појаве – зараде и даље расту, али не и продуктивност тако да су трошкови производње све већи, а конкурентност све мања. Да још имају националне валуте те земље морале би да прибјегну девалвацији о чему професор Штарбати каже:
„Ако се узме у обзир развој протеклих година та девалвација била би поприлична – у случају Италије 40 процената, Шпаније 30, Грчка је негдје између“.
Али, пошто сви имају евро, од девалвације нема ништа. Да ли би зато било паметно да изађу из монетарне уније и напусте евро? Јирген Матес из Институа њемачке привреде каже да тако нешто не долази у обзир:
„То није реално. Фактички, улазак у монетарну унију за неку земљу је дефинитивна одлука, повратка нема. Излазак у овом тренутку за било коју од тих земаља значио би још дубљу кризу због неповјерења финансијског тржишта“, сматра Матес.
Опредјељење за евро, дакле, није само монетарна, него и судбинска одлука. Нешто као једносмјерна улица, јер би излазак имао катастрофалне посљедице. Дакле, као једини лијек остаје да се угрожене земље саме спасавају и то гвозденом дисциплином када је ријеч о висини зарада и трошењу новца, кажу стручњаци.
