Рано ујутро 18. априла 1955. године Алберт Ајнштајн је промумљао пар ријечи на њјемачком, два пута удахнуо и умро. Дежурна сестра није говорила њемачки, па су тако посљедње ријечи великога генија заувијек изгубљене.
Ајнштајнова жеља је била кремација и његов син Ханс Алберт је поштовао очеву жељу. Међутим, када је тијело враћено породици након обдукције, нешто је недостајало.
Доктор Томас Харви је био задужен за обдукцију тијела и без питања и знања породице Ајнштајн узео је, највредији дио, мозак.
Успио је доктор да убиједи породицу да задржи мозак великог генија како би научници вршили тестирања, али је доктор добио отказ.
Заједно са војим стварима и мозгом научника, сада незапослени доктор је отишао кући. Будићи да није био неурохирург по струци, мозак је чувао у чему је стигао, између осталог и у мини фрижидеру.
Године су пролазиле, а мозак се селио са доктором по Америци. Тек крајем седамдесетих, скоро двадесет година од смрти Ајнштајна, млади новинар је посјетио Харвија и обавјестио јавност да се мозак генија налази у Канзазу. Како скоро нико није ни знао да је мозак уклоњен, новинари су данима камповали испред докторове куће.
Дјелићи мозда су послати на разне адресе престижних научника широм Америке ради истраживања. Објављена су студија, прва 1985. године у којима је саопштено да Ајнштајнов мозак има више глијалних ћелија – то су ћелија које држе неуроне на мјестима и снадбијевају их кисеоником и хранљивим састојцима.
Друга студија, објављена 1996. године открила су да су неоурони у мозгу више збијени заједно, што им дозвољава да брже усвајају информације.
Сљедеће године, Мајкл Патернити кренуо је пут кроз америчке државе са доктором Харвијем и Анштајновим мозгом. То искуство је описао у књизи "Возећи господина Алберта".
Доктор, заслужан за "крађу" мозга умро је 2007. године. Остаци мозга били су у власништву породице Харви до 2010. године када је мозак поклоњен Националном Музеју Здравља и Медицине у Мериледну заједно са 14 фотографија цијелог мозга.
Фронтал/А.Г.
