U amalgamu sa mentalitetom i istorijskim okolnostima, za posledicu ima nakaradno društvo u kome moralne rugobe i vlastohlepne, nezasite neznalice odlučuju o svemu.
Rekao je ovo glumac i pozorišni reditelj Radoslav Rale Marinković, čija monodrama “Naši dani” će biti odigrana sutra i prekosutra od 20 časova na ljetnoj sceni Gradskog pozorišta “Jazavac”, u okviru programa “Zaplet 12 intro”, ovogodišnjeg izdanja Međunarodnog festivala glumca “Zaplet”, koje nosi naziv “Nova normalnost”. Festival će biti održan tokom septembra i oktobra.
– Svojom samovoljom i proizvoljnošću oni umesto da grade razaraju društvo i moja predstava, evo već više od 36 godina i svim svojim izvođenjima (do sada ih je bilo 1.754) pokušava da ruganjem i ismevanjem poroka upozorava na zatiranje vrline – dodaje Milenković.
Kako je nastala ova monodrama? Koliko ima sličnosti sa istoimenim djelom Radoja Domanovića?
MILENKOVIĆ: Služeći vojni rok u Derventi 1983/84. godine, svoje vojničke dane prekraćivao sam dugim sedenjem pored Ukrine, čitanjem i beleženjem. Tako sam od svoje omiljene lektire, Domanovićeve “Stradije” i “Dange” i Disovih satiričnih pesama (“Naši dani” i “Himna”) sačinio pozorišni komad. Bio je to pokušaj da se stvori jedna Bošovska alegorija sa učešćem više od trideset likova i još nekoliko masovnih scena u kojima je učestvovao “ceo narod”. Shvatio sam da takvu tehnički i kadrovski zahtevnu dramatizaciju naša pozorišta neće postaviti na svoje repertoare i u jednom trenutku sam pomislio: zašto onda ja ne bih pokušao da sâm odigram sve te uloge. Bio je to izazov u pogledu glumačke tehnike, ali, istovremeno, takva odluka precizno je usmerila predstavu u pogledu žanra – umesto groteske, nametnula su se sredstva pučkih komičkih žanrova, od srednjovekovnih farsi i renesansne komedije delarte do Čaplina, Montipajtonovaca i genijalnog crtanog filma “La Linea”. A što se tiče sličnosti ili razlika u odnosu na Domanovićev literarni izvor – nastojim da ne izneverim duh i najdublja značenja toga dela. To je jedina obaveza koju svako scensko izražavanje ima prema svom literaturnom predlošku.
Da li su se vremena promijenila od doba kada je Domanović stvarao i vremena kada nastaje Vaša monodrama? U čemu se ogleda sličnost tih dana, a u čemu razlike?
MILENKOVIĆ: Svet je, zapravo, bez prestanka u stanju promene. Godine u kojima sam svojim življenjem svedočio toj promeni dovele su nas do ovoga što živimo danas – sve što je Domanović kritički žigosao svojom satirom imalo je i svoju aktuelnu dimenziju, ali, kao i svako delo velikog duha, ima i svoju trajnu vrednost i univerzalna značenja. Od 1984. kada smo Domanovića čitali kao nepotkupljivog satiričara neke bivše, skoro davne, obrenovićevske Srbije kraja 19. i samog početka 20. veka, do današnjih, naših dana kada te priče nisu više alegorija već brutalna “stvarnosna proza”, društvo je, ne samo u Srbiji i ne samo na Balkanu, deidealizovano i ogrezlo u pohlepu, ulizištvo i neznanje. Ubeđuju nas da je “normalan” ovaj naš sunovrat u materijalističku i konzumerističku pohlepu i vlastohlepnu nezasitost, i da je eliminacija duhovnog plana, profitabilnost i isplativost svega uslov za svaki poduhvat.
Koliko je važno organizovati festivale kao što je “Zaplet”, i u čemu se ogleda njegov značaj?
MILENKOVIĆ: Odgovor na Vaše prethodno pitanje jedan je od dokaza koliko je važan i “Zaplet” i svaki festival, svako slavljene duha, utemeljeno na istinskim vrednostima i sa dubokim razlozima. Ne znam može li umetnost i kultura spasiti svet od propasti, ali istorija nas uči da je opstanak moguć jedino pod uslovom da u knjigama i na scenama možemo da vidimo sve svoje mane i da na njima slavimo vrlinu humanosti.
Kako posmatrate cjelokupnu situaciju sa pandemijom virusa korona, šta mislite kako će ona uticati na kulturu i pozorište?
MILENKOVIĆ: Ne znam šta bih Vam rekao o nečemu o čemu malo ko išta pouzdano zna. Siguran sam da će ovaj strah i poricanje tog straha neizbežno uticati na svet i sve njegove aspekte. Ako dobro oslušnete i pročitate šta nam o pandemiji govore tzv. nadležni, možete zaključiti da je ekonomija i održavanje profita važnije i od ljudskih života. Uz takvu nesavesnost i beskrupuloznost neznalica koje odlučuju o našim životima, kultura i pozorište već su unapred tretirani kao kolateralna šteta. Kao i uvek, samo sada mnogo dramatičnije i smrtonosnije, pokazalo se da samo zahvaljujući pojedinačnim naporima umetnici još uvek nekako opstaju i ne odustaju od gajenja iluzije da umetnost ima svoj neporecivi razlog i smisao čak i u ovakvom svetu i ja sam srećan i zahvalan što je moje učešće na ovom festivalu deo tog sizifovskog napora.
Planovi
Da li pripremate nešto novo, kakvi su Vaši planovi za naredni period?
MILENKOVIĆ: Dobro poznata izreka nas uči: “Ako hoćeš da nasmeješ Boga – reci mu svoje planove”. Izbegavam da planiram. Imam želja, naravno, ali dugoročnije planiranje ću odgoditi za neko vreme. Ovih dana planiram da se na letnjoj sceni Gradskog pozorišta “Jazavac” sretnem i razumem sa publikom u Banjaluci. Svi ostali planovi zavise od “talasa” i “pikova” – stvarima na koja nemam uticaja i o kojima nemam znanja, pa će zbog toga sačekati neka bolja vremena. Nadam se da ćemo ta vremena svi zajedno dočekati na zemlji a ne u limenim sanducima. U međuvremenu – radosno igrajmo, slavimo umetnost, hrabro slavimo svoju najdublju ljudskost, slavimo duh jer posle svega ostaju samo njegovi tragovi.
Izvor: glassrpske.com
