Srbi vole da se dijele i to ti je. Kako kaže jedan od naših najvećih ako ne i najveći (ko uostalom može da odredi te kriterijume) komediograf Dušan Kovačević u svojoj knjizi “Dvadeset srpskih podela” “ima nas svakakih”. Prozapadni i proistočni, ovozemaljski i nebeski, republikanci i monarhisti, patrioti i izdajnici, Beograđani i ostali…
Postoje neke stvari koje čujete kao mali, urežu vam se u pamćenje, a da tad i sami ne znate šta, kako, zašto i sjetite ih se posve nenadano kao stariji.
Zašto mrzim tebe i sve drugačije od sebe? Zašto mi kažu da u svojim njedrima treba da gajim ljubav a ne mržnju, a imam pravo na slobodu izbora? Zašto mi kažu da sam prazan čovjek, a ja pun mržnje? Zašto mi kažu da sam neznalica jer mrzim, a ja znam da mrzim? Zašto mi kažu da ne znam da volim, a ja volim da mrzim?
Prvi susret sa diskriminacijom vas kao živog bića kreće još dok ste fetus u maminoj utrobi. Ta topla, mekana i puna ljubavi, utroba majke, željela je upravo tebe, nikoga drugog niti drugačijeg. Ali ljudi oko nje, oni kojih se ti ne tičeš, nisu te željeli. Mamu će ti rastužiti pitanjem je li muško? Šta jednu mamu briga šta je? Živo je pobogu, diše, raste, hrani se njenom toplinom, njeno je... A onda si se ti rodila.
Imaš ideju, sigurna sam u to. Rješenje, odgovore, prijedloge - sve to imaš. Šta te onda sprječava da sve to sprovedeš u djelo? Sve stvari koje vidite oko sebe, nekad su bile nečija ideja.
