Проблем економије Републике Српске уопште није сложен, нимало мистичан. Ствари су једноставне. Економија је сама по себи једноставна. Зарадите онолико колико радите. А у Републици Српској не ради се довољно.
Можемо сад слободно да оставимо државу по страни. Грађани, односно људи, а не држава, развијају заједницу. Што се ове наше државе тиче, знамо шта су кључни проблеми: неефикасан, гломазан и скуп управни систем, који приде генерише и корупцију, тромо правосуђе, неадекватна фискална и промашена образовна политика. Има тога још, али ово је кључно. Оно што је најбитније јесте да они који управљају државом јесу у длаку онакви какви су људи иначе у тој држави. Е, уважене даме и господо, ту долазимо до суштине проблема.
Домаће политичаре бирају грађани у овој земљи. Народ има власт какву заслужује. Нема садржинских разлика између политичара и грађана у Републици Српској.
Сад кад смо разријешили ову тему можемо се посветити рјешавању правих проблема. Кључ преображаја Републике Српске јесте морална обнова њених грађана, њихово боље образовање и више рада. То је то. То је „чаробна формула“. Ствари иду добрим смјером. Што се моралне обнове тиче, да је само до људи ту би ствари ишле чупаво. Срећом, дешавају се кризе, економске и природне. Криза је увијек шанса. Што већа криза, то већа шанса. За вријеме кризе људи су просто принуђени да почну да се преиспитују. Они тада јесу буквално присиљени да се окрену правим вриједностима, а то иначе, да нема кризе, никад не би урадили у редовним околностима. На примјер, за вријеме тешке економске кризе људи морају почети више да штеде. Штедња јесте врлина. Расипништво је тежак гријех, а свједоци смо да добар дио узрока текуће свјетске економске кризе коријен има управо у неконтролисаном, бахатом трошењу. Након фазе строге штедње, што је ок, људи су принуђени да почну да размишљају у сљедећем правцу: „у реду, ево штедим, то је добро, али како да дођем до више новца? Како да будем сигуран не само за овај, него и за наредна три мјесеца?“. Тада људи почињу да размишљају на нешто дуже стазе, односно почињу да доносе одлуке, за које сами сносе одговорност. Људи почињу да инвестирају дио новца који су уштедили, и то у своје идеје које им се чине профитабилним.
Шта су људи урадили од почетка овог текста, односно кризе? Почели су да штеде и престали су да мисле да могу све да купе, што нужно имплицира да више не мисле да су центар свијета и да им се све може (враћање врлина смјерности, скромности, односно редукција смртног гријеха гордости), што значи да на дјелу имамо моралну обнову. Даље, почели су да размишљају у шта да уложе свој новац, који само они знају са колико тешкоћа и одрицања су уштедили, што опет значи да су испитали бројне могућности, односно образовали су се да би се увјерили да ће идеја коју имају бити исплатива. Ту имамо двије ствари: људи су почели да се едукују, не зато што их неко тјера на то, него зато што су схватили да без образовања нема новца, односно почели су и да буду креативни-имају идеју, идеју која прави паре. Не више неке метафизичке идеје (којима су Срби иначе вични), него утемељене, практичне идеје.
Потом природно слиједи и трећа фаза: почетак конкретног рада. Све претходне фазе нису биле нимало једноставне. Криза је, престали смо да се уздамо да ће неко други, укључујући и државу, да ријеши наше проблеме, и преузели смо одговорност за своје животе у своје руке. Није нам нимало лако, али осјећамо се добро, осјећамо се слободно, и осјећамо да можемо то да урадимо. Баш зато што знамо да ће нам све бити џабе, и упорна штедња и напорно учење, морамо да забијемо го, не можемо остати на пеналу. Тад почињемо жестоко да радимо на практичној имплементацији своје идеје. Радимо пуно, и радимо више. У току рада наилазимо на препреке, од којих су неке такве да нас тјерају да помислимо да их је немогуће превазићи, али се не предајемо. Јер, шта нам иначе преостаје? Ако и паднемо, морамо да устанемо. Поштујемо свој рад, а почињемо све више да поштујемо и туђи. Ми више немамо времена да се бавимо својим комшијама. Њихове краве више не доминирају нашим интелектуалним видицима, једноставно-превише смо запослени, немамо кад. Стога, кад смо у некој интеракцији са другим људима, ми их поштујемо, јер тражимо да се и нас поштује, поштујемо њихово вријеме и рад, јер то такође исто желимо за себе. Уколико улазимо у неку пословну кооперацију са другима, ми ревносно испуњавамо свој дио обавеза, јер знамо да ако то не урадимо-читав посао пропада. А не желимо да посао пропадне, јер нас то кошта. Исто тражимо и од својих партнера. Ништа више, и ништа мање од тога.
На крају процеса-имамо резултат. Резултат је добар, чак и кад није онолико добар колико смо се надали и предвиђали. На крају процеса видимо нешто конкретно, нешто што прије није било, и што никад не би нити било да нисмо почели да радимо. То нас испуњава задовољством, ми коначно осјећамо да вриједимо и да имамо своју сврху. Осјећај безвриједности и непотребности прије је био наш кључни проблем. То тек сад схватамо, кад видимо конкретан резултат свог рада. То је наше, ми смо то урадили.
Осврнимо се, молим вас, сада уназад. Све што смо урадили у овом описаном процесу, урадили смо сами. Нисмо чекали адекватан положај звијезда на небу да се поклопи. Нисмо чекали да други нешто ураде, па да се и ми покренемо. Нисмо чекали да се у држави нешто промијени. Ми смо сами почели да мијењамо ствари, тако што смо почели да мијењамо себе. И знате шта? Успјели смо у томе, доказ је конкретан резултат на крају баладе. Ту нема филозофије, нема расправе-резултат је ту, и он све говори.
Овако се на оптималан начин рјешава и проблем економије Републике Српске.
Шта је то њена економија? То је збир наших појединачних знања, идеја, вриједности и конкретног рада. Она је до сада била оваква каква је највише због наше неинвентивности, лијености, безобразлука, мањка знања. Ако смо на почетку неког периода у Српској имали на располагању милион новчаних јединица, а потребе су нам захтијевале милион и по истих, ми нисмо мање трошили а више радили да би од тих милион направили милион и по, него се десило управо супротно: капитал иде тамо гдје може да се оплоди, односно тамо гдје постоје паметни и вриједни људи који га третирају на прави начин. Ми смо до сада само трошили капитал, чак и кад ништа нисмо радили. Он се једноставно постепено смањивао, тако што је на крају једне петине периода остало у Српској 800.000 новчаних јединица, па потом 650.000, па онда 500.000 и тако даље, при чему су нам потребе остале на истом, или чак и на вишем нивоу. Разлику смо покушали да неутралишемо тако што смо распроравали породично сребро (приватизација Телекома и државних предузећа), задуживали се у иностранству, варали сами себе и слично, али, ево, дошли смо тако до краја пута. Ишли смо слијепом улицом. Поента је да су нам новци исклизали тако што су ишли код оних који од евра праве евро и по. Евро, долар, јен и рубља не желе да остану тамо гдје ће бити поједени, као што је то код нас случај.
Према томе, ствари једноставно морамо да преокренемо. Добра вијест је у томе што не морамо да чекамо све те неке „велике ствари“ да се десе. Довољно је да покренемо себе. И више него довољно. То је то. Морамо почети мање да трошимо, више да радимо, више да учимо, и да не сметамо другима. Тако ћемо да преокренемо ствари у своју корист.
Ја сам сигуран да то може да се уради. А ви?
(Н.С.)
