Одавно сам престала гледати политичке емисије на телевизији. Обично се очи у очи гледају и слушају само мушкарци, питања и аргументи се рециклирају унедоглед, као у сапуницама.
Ко је кога зезнуо, ко је колико новца покрао, ко је са ким у политичкој љубави а ко није… нигдје позитивних размишљања да макар мало разбију дубоки глиб у који сви скупа тонемо. Жена ни за лијека, осим ријетких водитељица које се углавном смјешкају лошим дечкима који су довољни сами себи. И задовољни собом.
Пише: Александра Петрић, активисткиња и правница
Амплитуда емитована на Алтернативној телевизији уочи 8. марта, Међународног дана жена је најављена темама зашто нема жена у политици, положај жена и да ли би ситуација била другачија да свијетом владају жене. Па, рекох себи, да погледам. Можда ће сутра започети дугоочекивана револуција, да будем спремна. Гошће опозициона политичарка, професорица филологије, новинарка, и глумица. Интересантно. Водитељ Ведран Шкоро, са гардом..љепши и њежнији пол, госпођице, даме, студио вечерас зрачи љепотом…ајде добро…стереотипно јесте, али да чујемо шта ће оне рећи, не гледам емисију због њега. Да чујем шта жене имају да кажу.
Крену прича око родно осјетљивог језика. Водитељ баца коску, збуњено шаље питање како да их ословљава. У мушком или женском роду. Филолошкиња каже..отприлике…све су то нама Србима Хрвати намјестили под кринком некакве родне равноправности…мени изнад главе одмах упитник. Да не кажем рогови, није природно. Рекоше и остале гошће шта имају. Све редом, осим новинарке, попљуваше потребу родног идентитета у језику. Бити жена у језику није природно, јер патријархат има моћ и одређује правила, вријеме матријархата је прошло. На концу..није битно како ће вас ословљавати јер ионако жене имају могућност да буду шта год желе. Данас нема препрека за жене, успјешне су у јавном сектору, оне су директори, политичари, професори, доктори, глумци…Шкоро помаже, наброја пет, шест жена које воде јавне институције и предузећа…застаде и рече има их још десетине…Рекох сама себи одушевљено…човјече, ХЕЈ ЖЕНО …гдје нам је крај! Нама је добро!
Онда филолошкиња изјави да је Роза Луксембург била осредња, марксологијом изманипулисана несретница, па политичарка одговорно устврди да жене никада неће бити бити већина у власти.. Јесте, истина је. Жене могу мрзити саме себе. Посебно кад им се да прилика да то учине на телевизији. Могу ‘ладно изрећи гомилу предрасуда, сексизама, увреда.
Гледајући пљувачину, запитала сам се да ли ово гледају друге, „обичне“ жене, које вјероватно неће никада сјести под рефлекторе и имати овакву прилику. Шта би оне рекле другим женама? Можда међу њима има нека која је управо добила редовне батине од патера фамилијаса, ставила дјецу на спавање и упалила телевизор да погледа неку серију, и налетила на Амплитуду, Шкору и ове жене које јој рекоше да жене данас имају све могућности да буду шта год желе..и да..успут…ништа не вриједе, јер је то природно. Сценарио у њеној глави отприлике изгледа овако …ух куку мени, шта је забога ово?! Кад је њима, овако на телевизији, толико лоше зато што су жене, шта да кажем ја!? Шта да очекујем сутра када изађем на улицу? Да ли да и ја пљунем саму себе и прву особу која ми честита мој празник!?
Није срамота бити жена. Срамота је живјети затвореног ума, по догмама, и прихватати их као апсолутне истине. Срамота је мјерити свијет искључиво према сопственим аршинима, и и стидјети се свог властитог родног идентитета. Срамота је прихватати и оправдавати дискриминирајућа друштвена правила по којима живиш. Срамота је добити прилику да кажеш да жене данас живе лоше, да су обесправљене, невидљиве, изложене насиљу, обезвлашћене…али да су у исто вријеме способне, образоване, отворене за промјене… и то не рећи. Срамота је не вјеровати у у себе и друге жене, и не борити се да свијет у коме живимо буде бољи.
Нисам спремна за револуцију која нас чека, али се спремам. Па некоме руже и љепши пол…а некоме већина у власти.
Ћераћемо се још.
