У преводу: француски до кости. Немам појма кога они толико мрзе. И да ли такви људи заиста постоје, али овдје једна прилично добростојећа породица, долази у посјед дислексичне служавке.
Она је врло добра у свом послу, изузев што се мора довијати на стотине начина, да је не провале како не зна читати. Развија емотивну везу са другом женом, сличне личне повијести.
Поштарка, којој је дијете од четири године, до смрти изгорило на отвореном камину. Њена је опсесија да отвара писма тој породици, од чега глава те куће пизди. Уопште узев, све ствари у том филму су подешене тако, да богаташи раде племените ствари и пуне разумијевања; а истовремено редитељски створено озрачје, лучи потпуно оправдање за осјећања ове двије жене.
Користећи се поредбеном критиком, ово је без сумње комбинација између Базена и Кресни ме. Односно постоји читав низ сличних филмова, у којима се жене удружују у злочиначкој дјелатности; те посебно оних чије је приповједање глухо, дуготрајно и потпуно умно орјентисано. Отуд и то крајње заборављање садржаја у оваквим остварењима, те заборављање њих као цјелине. Они изничу и апелују на подсвијест или колективно несвјесно.
Све у свему, глава куће опали шамар поштарки када му је рекла да више зна о њему, него он о њој; а затим служавки забрани да ова долази код ње, мада су то раније чиниле тајно. Потом је и отпусти, пошто је уцијенила њихову кћерку која је открила дислексију и покушала да јој помогне. Говорећи како ће је њен отац послати да покуша ријешити тај проблем, те то платити. Она јој потом каже, врло нервно растројеног лица, да ће рећи како је трудна; само ако проба то рећи. Кћерка се повјери родитељима, а служавка остане без посла.
Њих двије долазе по ствари, да би демолирале њихову брачну собу и напуниле ловачке пушке док они гледају оперу у дневној соби. Чувши буку, муж улази да види о чему се ради, и служавка очигледно-наизглед случајно пуца. Затим побију остатак породице.
На крају, поштаркин спачек закаже, и удари је локални пастор. Будући угашених свјетала и на сред пута, он није крив. Служавка, побрисавши своје отиске са пушака и прекидача за свјетло, види полицију на увиђају и настави даље.
Овај филм би се могао схватити искључиво као нека ововремена, фетишистичко-психијатриска интерпретација Буржоаске револуције. Да је врло танка граница у опхођењу са својом товарном марвом људског поријекла, и да се врло ваљано мора припазити на количину њиховог уплива у животе господара. Схватити их озбиљно, на крају крајева, јер се никада не зна када ће вас изгеноцидисати пушкама које сте подмазали за лов са кћерком, која се отуђује од вас одрастајући.
Да не би ТВ програма на Крстарици, те да ТВ 1000 није приказивао исти филм и данас (08.03.2007.), вјероватно не бих успио да се сјетим да сам овај филм уопште гледао.
Сјећао сам се да сам имао још један на списку, али нити да је француски, нити било шта од садржаја. То доста говори о овој поетици, поготово о њеном тежишту.
(Редитељ и писац: Клод Чаброл; Писци: Рут Рендел, Керолајн Елиејкф)
